Чији сте ви, мали?


Долар

Персонификација слободе са зракастом дијадемом на америчком долару

Све политичке флоскуле су пропале. Европи се приближавамо брже него икад, а она нам све убедљивије измиче све ситнијим корацима. Ова филозофска трка српског демократског Ахила са Зеноновом корњачом у лицу Европске уније сигурно је постигла ово: Домаћа политичка нација се коначно разочарала у обећања у брза и лака решења. А дуго је трајала та очараност – од кад је Милошевић дошао на то место и први обећао брзоплето, лепо и лако.

Да се присетимо:

СПС је на врхунцу народне заљубљености обећао да са њим „нема неизвесности„. Показало се да није понудио ништа осим крајње неизвесности. У почетку је чак и сам Милошевић био прозападно опредељен (пре деведесетих је и сам говорио о интеграцији у тадашњу ЕЗ). Политичко разочарање је (великом заслугом Милошевићеве супруге) узалуд окренуло ову партију сасвим непрестижној пропалој Русији, а затим ка комунистичкој Кини, док се трансформисани легитимитет СПС брзо топио. СРС је спретно преузела ову, у први мах одбачену, оријенталну оријентацију док су се остали антикомунисти грабили за власт која је Милошевићу испала из руку. ДС је доласком на власт нудила „брзу интеграцију у ЕУ„, па се трагично показало да је та брзина брзељање. ДСС осим „легализма„, речи тако стране и непријатне српском уву, нудила је још апстрактније, а тиме народу и неразумљивије политичке флоскуле. Показало се да је законска правда (као што се и морало очекивати) спора и делимична. Мање странке (Г 17+, ЛДП, ЛСВ, СПО, итд), такмичиле су се у брзим и радикалним решењима.

Демократски образац политичке силе, код нас је образован на односу двају елемената: Кључне вредности у политичком опредељењу странке – легитимизма и легализма, глобализма и национализма или регионализма, а начини политичког постојања: експертскост, европскост, реформскост. Све поменуте вредности су губиле политичке вернике, али су до данас успеле да очувају стабилно језгро политичких верника и уклопе се у савремене трендове „цивилног„ или „отвореног„ друштва, толеранције, итд.

Евро

Географија, а не апстрактна симболика на европском новцу

У оквиру наведеног, јавило се и изопачење обрасца: Једно време је изгледало да ће будућност имати политичка вредност вредност – модернизам. На том таласу је сурфовало неколико странака које су имале велики, мада једнократан успех: Најпре Г 17+, па Карићев ПСС, док се сад чедистичка смеса граби за остатке његове црвене пене која се управо разбила о обалу српске политичке стварности. Разлог поменутог изопачења је у томе што је српско национално демократско искуство образовано под одлучујућим утицајем културних вредности романтизма, апотом реализма. Доба југословенства је сасвим сапело српску политичку нацију. Ова је у другој половини XX века од Ранковића, Ћосића и Милошевића добијало по чашу политичког модернизма, па се потом ослобођено зацарило баш као Баш – Челик из народне приповетке. Поново пробуђено демократско биће је наставило тамо где је успавано 1918. године. На том компосту, углавном пуштају мицелијуме старе идеје о социјалној једнакости као правди, „западној оријентацији„, очекивањајавних расхода, као и коров самоуправљачког морала, социјалне мржње и револуционарне диктатуре. Суочавајуће се са застарелошћу свог модернистичког начина политичког постојања у постмодерно доба, „модернизатори„ су најпре измислили неке „оријенталне„ непријатеље, па ево и узјахали су своју идеолошку рагу да изврше обећани јуриш на ветрењаче.

Сетимо се нашег рата против глобалне демократије: Засипани смо лецима на којима је писало: „Арсенали демократије су дубоки„. Показало се да су се домаћи демократски арсенали током протеклих шест година и те како истрошили. Опало је поверење грађана у сав домаћи политички систем. Неумерена очекивања и брзоплета обећања политичара су учинила да су они мање – више у очима грађана коришџије, ако не лажови. Сами политичари се често међусобно оптужују за криминал и корупцију, а већ је опште мишљење да је ово нужни пратилац демократије. Утопијску веру у „Европско благостање„ добар део грађана још жели да гаји, али слабо верује било којој странци или коалицији, која обећава да поседује камен мудрости којим ће ући у тај замак и напити се благодати из светог грала благостања.

2007.

Душан Ковачев

Oбјављено:

Ковачев, Душан: Чији сте ви, мали? НСПМ, 2007.

О Душан Ковачев
Душан Ковачев је Лала из Баната. Родио се и одрастао је у Банату. Потиче са земље на којој су се јавили први носиоци самосталне личне и политичке слободе, модерне позоришне и музичке културе, филозофије, књижевне критике, задругарства, банкарства, локалне и регионалне самоуправе српског народа. Из самог срца је Баната, земље под звездом Северњачом, у којој су цесареви лавови постали ратари. Његови преци су вековима живели у непосредном комшилуку родног места Великокикиндског слободног крунског дистрикта. Били су први слободни људи који су на својој земљи учествовали у самоуправљању првом територијалном аутономијом у Средњој Европи. Потомак је српских сељака који су вековима живећи на међи светова, створили грађанско друштво.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: