Подругљиви према традицији


Krave_ocp_w380_h300

Једна недолична посета Гробљу

«КРОЗ ДВОГЛЕДЕ МИЛЕ ГЛЕДА ГДЕ ЈЕ МАРВА, ГДЕ СУ ГОВЕДА…»

чудесна повест о једном преосталом «чевапчичу» Драгана Тодоровића, који је још увек довољно «отличан» иако је подгрејан, да штампарском пресом буде послужен уз књигу «Живела наша Србија» са чијих се кориц,а позеленелих од муке смеше: један председник, један академик и министар, а види само крајичак равногорског српског неба, плавог ко слобода.


«Ако једном дођеш у било који град…»

Ваљево je право полазиште да се сагледа  «ратнохушкачки» однос према нашој националној традицији, заступљен код домаћих «модерниста». Традиција је, скоро без изузетка, укорењена у селу, нешто мање у паланци. То је и логично, јер је модерна Србија, пре победе социјалистичке револуције, била «земља сељака». То што су ови сељаци у социјализму узалуд терани да буду пролетери, а хтели су да буду грађани, унуке Радована III јако постиђује. Они, попут свог трагикомичног претка, крећу у обрачун са завичајем, да би тим путем успешно остварили личну транзицију у достојанство урбаног припадника глобалног села. Колико год се трудили да се отму сопственом очинству, та неуроза ће им наскакати као жаба на наслов таквог дела, у виду оног слова, за које је Матија рекао да га «нема нико сем нас и Руса», слова Ж. Овим словом почиње његово литерарно суочавања с Радованом у себи. После опитног «Чевапчичи су били отлични», сервирао нам је књигу «Живела наша Србија», зборник изабраних ауторових текстова објављиваних у Времену. У ствари, ради се о развоју једног посебног поглавља знамените књиге «Чевапчичи…». На корицама књиге «Живела наша Србија» је један српски (није француски) академик, између Воје и Веље, пред равногорском црквом. «Ваљда ће се превари неки који воли академика, кад то види у излог, па ће купи», рекли би смо, кад би смо били злонамерни. Иначе, Матију аутор књиге и не зове другачије него «Академик», али то би требало да изгледа као ниподаштавање, с обзиром на то да знамо да је бити страни академик нешто добро и лепо[1]. Рацимо фанцуски. Мико фо!

«Добро доша Драгане, ди си бија до сад» [2]

«Новинар, ни појма. Пико фудбал, појезију пис`о, признајем као студир`о права, требало времена да нађем свој астал, у кафани и иначе, што би могло да значи и у животу. Новине чит`о отпозади.» Ово наводи писац, Драган Тодоровић, о себи. Обећавајуће.

«Живела наша Србија» је изгледа трабала да буде «бела књига» аутора о његовом приватном рату са «провинцијалним», односно традиционалним. Име је понела према истоименом  ауторовом тексту из 1998. године, којим се аутор исмева једном пензионеру из села у околини Чачка, који је сазидао себи маузолеј. Ово су, уствари, ваљевски кадрови «злог ока»  аутора с његовог ватреног положаја у «Времену». Као да је нека пакост Драгана Тодоровића, бившег радника војне индустрије у Ваљеву, нарочито страсно пробуђена кад се «до`ватијо» свог пензионисаног колеге Божидара Јовићевића, који је до пензије остао верни радник војне индустрије из Лучана

«Још је у снази, 99 посто здрав, зими тера скије низ долове, тера и бицикл и на плажи, кад је на мору, трчи, живеће догод буде производио, а чим почне да производи губитке његовој Србије, показује, ту је конопац. Све спремио, конопац, са омчом, 2.5 метара, рицинус и чај од камилице. Зашто ово последње, зато што се сваки који се беси усере, а он неће усран да се опрашта од своје Србије. Очисти се лепо, закачи конопац где виси застава, издахне ваздух, скочи и док избројиш до један, два, три – мртав. Али неће још, доле поред пруге пролазе возови, иде моја Србија полако напред….а са`рану ће обави за живота… биће и два попа…  па Слобу и Лилића… ред би био да дођу, јер и он је доста куко за њиним носилима…. Живели ми и наша Србија, усправља се Божидар и пита ко се од присутни` није упис`о. Божидар има Српску прошлост.. Божа леже у гроб, јастук му застава са петокраком, професионално понавља сцене, пева „Са Овчара и Каблара„, говори текст „ја сам Јовићевић Божидар, село Лорет код Пожеге, задња пошта Јелен до, православни Србин„… сваку сцену завршав са „живели ми и наша Србија„…»[3].

Тешко је наћи домаћег новинара коме овакав некро бизар може да послужи као парадигма стања Србије. Још теже је да такав публициста фотографски савршено опише сваку ружну појединост. Осим Тодоровића, судећи по тематској заокупљености, скоро никог од новинара Времена озбиљно не занимају српске традиције. Његова «упућеност» у ову тематику у том часопису, међутим, толико је систематична и редовна, да се слободно може сматрати како је Тодоровићев поглед на домаће традиције у ствари и став часописа.

Негде у доба кад је «Ћорава кутија» Пере Луковића бестрага нестала из Времена, почиње  Тодоровићев успон. За разлику од Периног, само њему разумљивог, латино–сапуњавог, све сексуалнијег доживљаја српске политичке сцене, Тодоровић се показао као солидан репортер, са осећајем за експресију детаља реалног догађаја. Умео је не мали број пута да препозна, рашчлани, фотографише и ефектно опише догађаје и актере на које се „намерио“. Његове јасновиде минијатуре наших актуелности могу се препознати и у редакцијским вестима. Од самог почетка, доследно, писао је о провинцијалним актуелностима из Ваљева[4] и западне Србије. Његови извештаји о равногорском и гучанском „радовању„, локалним политичким јавним темама, приватизацији и локалној публицистици редовни су у недељнику. «Обрада» традиције је оно чиме се он бави иако га занима и књижевност[5]. Локалност догађаја је само формална одредница. Његови чланци имају шири смисао од описа локалних догађања, јер он пишући «локално, делује глобално».

«Тице ћеду да изеду грожђе»

Превремени разлаз «демократског блока»  је развио његов таленат. У «проевропском» опредељењу за «брзе интеграције», Тодоровић се инвестирао у, чини се, најбесмисленију поделу Србије. Раскол на «грађанско или национално» он је изгледа схватио као поделу на глобално и провинцијално. Од почетка 2004. године, Тодоровићеве  репортаже су вршиле огорчени и непрекидни напад на све оне домаће традиције, које су чак и у титоистичким медијима, окренутим брзој и беспоштедној модернизацији, биле позитивније третиране. Тодоровићеви чланци су парадигма става урбаног «мејнстрима», некритична и некреативна, а малициозна фотографска проза  домаћих националних традиција лишена било чега што је добро, лепо и симпатично. Чак и у ретким случајевима, када се бавио националним институцијама модерне државе, попут САНУ и УКС, наравно са изразито негативним ставовима (Академија је мртва), он овај презир није могао да потисне у други план зарад објективнијег приступа.

Објаву рата националним и провинцијским традицијама је извршио почетком 2004. године, репортажом поменутом на почетку овог чланка: »И споменик без главе».

Потом је објављена нова Тодоровићева репортажа – «Скела ван јаруге»[6], где аутор, након злонамерно банализованог осликавања прославе двестогодишњице Првог српског устанка, темељно описује како се јело и пило, након чега завршава: – Кијамет још траје, испред оне двоструке шатре штанд, имају летке, имају пароле, Срби никад неће моћи да на хрватској абецеди реше своје путеве у Европу. Имају и беџеве са ћириличним Ћ, литературу, Српски језик под окупацијом ћирилице, а имају и мегафон, једном искочиле жиле, „браћо православци, позивамо вас да подигнемо културну буну за ћирилицу„. У истом броју је и чланак „Круна, мач и мантија„. Ове злураде репортаже прославе два века српске државности, пропраћене су посебним одељком штампаним на ћириличном писму (сва ранија издања штампана су латиничним писмом!) са чланцима, практично, целе редакције Времена. Ова хумореска нам представља дахијски режим као необично услужан да даје интервјуе и поверљиве обавештајне информације новинарима,путем којих се разобличује читав српски покрет у београдском пашалуку, ругајући се «модерној српској државности», тако мрској критичарима «српског провинцијализма». Да има дахија у данашње време, не би им  требао Старац Фочо од стотину љетах да им гата скидајући звезде са српског неба у тепсију. Тодоровићево око би видело сваку појединост у тој тепсији.

Ови «ћирилични» чланци су само видљиви почетак «модерничарске мануфактуре» у којој Тодоровић и његови ретки конзументи шију тамо где је «Света Лата» фирцала. Сву способност репортера да уочи детаљ, он занатски вешто користи да прикаже сваку ситницу у атмосфери славља у Орашцу. Ставова ту нема, он се очигледно обраћа читаоцу коме је јавна атмосфера иначе важна за сопствени feeling. А по схватању наших «модерниста», атмосфера је јако важна, она је у стању да убије. Ко, дакле, хоће да се «урбано» насмеје сељацима, примитивизму прошлости и садашњости, нек изволи. Све је «сељачко» Тодоровић уочио и записао: покрет којим је погладио браду председник српске скупштине, бела кашичица која је виђена у устима српског премијера, набрекле жиле на врату, мантије, попови, ћирилица, чињеница да је устанак дигнут на месту које се зове неурбано, «Јаруга», стихови народних песама које нису «кул», ракија, архаизми у говору и певању, пригодни беџеви и мајице, четници, социјалисти и разне ситнице које је «мејнстрим» означио застарелим.

«Мој братандр грубијандр великандр»

Тодоровићева преокупација у Времену су провинцијална «радовања». «Филинг» за поспрдно сликање сељачке атмосфере развија се у правцу дискретног подсмеха  њиховим гастрономским радовањима: ракији, кобасицама, чварцима, ускршњим јајима, жетвама, косидбама, лудаји.

Јак, иритирајући зачин у овим презапрженим Тодоровићевим чланцима је учешће свештеника у српској националној традицији. У његовим чланцима су свештеници и мантије употребљени много ефектније него у књижевно-пропагандним делима соцреализма, а имају и важнији значај[7]. «Попове» новинарски слика «поред расних жена», њихов говор банализује, и радо пише о вези «попа» с овоземаљским сумњивим бизнисом.

Јако је упечатљиво то што у својим чланцима Тодоровић често и радо користи прилику да иронично коментарише ракију, иако редовно ћути о психотропним супстанцама. Остаје нам да размишљамо је ли аутор наклоњен «култури излаза» која пропагира слободну конзумацију различитих врста стимулативних и омамљујућих средстава. Наиме, једном је на насловној страни Времена објављена фотографију «урбаног радовања» с новосадског Егзита: на фотографији, над главом девојке у заносу, поносно се виори растафаријански барјак на коме је слика листа марихуане[8]. У «урбаном» начину размишљања егзотични димови и прахови умеју да буду «мико фо», као и егзотична опредељења. «Зло око» репортера не види појединости саборовања које је по вољи домаћих «Фема», па о саборовању под таквим барјацима неће да пише. Из здраве атмосфере подрумског «клабинга» изаћи ноћу на нездраву атмосферу ливаде и травњака, има смисла само да се још једном потврде сопствена «урбана» уверења. Кад је «контраверзни кантаутор» својевремено на концерту испред скупштине града Београда узвикнуо «Растафари, растафара!», то Тодоровића није мотивисало да пише. Али ракија овог домаћег публицисту мотивише. Рекло би се да нема писца који се више литерарно «назавириво» у туђе чаше и флаше. Где год био, он је «видо» и «писо» ко је, «колко» и чега пио. Скоро да и није «писо», а да није макар «малко» и о ракији «писо». Ено, баш у прошлом броју, он се «за Вељом око ракијског казана мот`о». Само је једном «пис`о» да је и он пио. Вињак је пио.

«На Дрини губернија»

С националних и провинцијалних  «радовања» репортер дијалектички прелази на материју националне победе и трагедије. Тада се позабавио «историјским бунарењем», пишући о боју на Мишару[9]. Број Времена који је обележио десетогодишњицу сребреничке трагедије[10], садржи Тодоровићеву репортажу са помена српским ратним жртвама из Скелана. С пуним пијететом према пострадалим сребреничким муслиманима, мучно је критички разматрати његово писање о српским жртвама. Читајући дакле чланак «Можда смо и ми», сазнајемо шта је то што је њега потресло на српском гробљу у Скеланима: «Народ се окупља, углавном жене приносе баштенско вештачко цвеће, један мушкарац спајалицом закачио Караџића на мали џеп капута», радикалски беџеви са ликом Шешеља, једење и пијење на даћи изгинулим несрећницима, инострано порекло бренда аутомобила којим је дошао владика (ваљда не би било проблем да му је Шорош фондација обезбедила адекватнопревозно средство). Од свега, Тодоровићево око је нарочито запазило несклад боја и накита на Поп-Лазићки – «скоро у кафено обучена, са велики златан ланац око врата, са велико сребрно срце на њему». Како не оде у Сребреницу,  како не написа тако о тамошњем помену и муслиманским жртвама?

Додуше, утисак на репортера су оставиле и трагичне судбине људи који помињу освету. Помиње једног анонимног несрећника који је изгубио жену, па би у Тузли «све редом». При том се није сетио да читаоцу напомене речи реис Мустафе Церића сличне садржине – «освета ће бити правда», које су уписане на спомен – обелиск сребреничког мезарја. Сетио се Тодоровић, међутим, како Срби коментаришу да је број сребреничких жртава увећан. Лелек удовица, сирочад, ожалошћене мајке, то Тодоровић ваљда није видео у Скеланима, или нису оставили довољан утисак на њега – осим једне труднице, која је «све изгубила у рату». У оку репортера нема места за плач, сузе и тугу Срба. То место је у његовом оку заузело  злато и сребро на Поп-Лазићки, јело, пиће и владичин «ауди». Који је смисао наслова његовог чланка? Аутор је у недоумици око онога што је видео, да има и српских цивилних жртава страдалих од руку муслиманских џелата? Да се подсетимо, Сребреница је страдала као демилитаризована зона под заштитом трупа ОУН. Откуд из овакве зоне да у Скелане упадну до зуба наоружани муџахедини? Али то се, наравно, не помиње у Тодоровићевом чланку. И то не зато што би било «политички коректно», него зато што би икакав израз саучешћа на традиционалној даћи овом нашем Фемцу значио да он није «мико фо»! Ипак, у конкуренцији са другим изразима политичког ситнодушја, «Историјско бунарење» није нашло места међу изабраним текстовима у књизи «Живела наша Србија». Уосталом, Братунац није нити ће икад бити обухваћен појмом Тодоровићеве Србије, нити ће Тодоровић овај свој чланак као репрезентативан уврстити у своје изабрано дело «Живела наша Србија».

«највише волим сок од ђуса»

Времена се мењају. Његош би рекао «Није вино пошто приђе бјеше, није свијет оно што мишљасте...»  Евентуално симпатичан подсмех кичу равногорске прославе из деведесетих, више је него неумесан стил да би се користио при описивању годишњице злочина над нашим народом. Да ли је страдалима у Скеланима отежавајућа околност то што су сељаци? Па могао је репортер Тодоровић да каже коју и о својевремним «урбаним» жртвама фашизма у Крагујевцу и Краљеву, да подсети читаоце, иако је то било давно «у земљи сељака», па да ризикује да можда буде и «ретро». Родољуби нису више само «шовинисти» и масни четници који се сладе питом, печеним прасићима и проституткама у присуству «попова», као у партизанским филмовима. Жртве то поготово нису. Реторичко изругивање кичу које је било примерено средство против шовинистичке хистерије, неумесно је о јубилејима, а бездушно о комеморацијама, макар и нашим, макар и ако су на селу. Када би неко на тај начин описивао оно што се дешавало у Сребреници био би изложен на стубу срама од дежурних «хуманиста» из медија у страном власништву или на страним дознакама, као и из НВО сектора. Можете ли да замислите да је Тодоровић на комеморацији у Сребреници мерио накит женама, фалте на димијама, загледао да ли је неко од хоџа прехлађен па кашљуца, или пак објашњавао како и правоверни мухамеданци кришом воле да тргну домаћу ракију?

Доживели смо да Гуча постане национални бренд. Сељачки, национални, традиционални, а светски? Па, кад је Тодоровић већ направио излет ка Западу, макар само преко Дрине – до Скелана, могао би да нам опише атмосферу неког радовања у ЕУ. Нек се, рецимо, «подсмевне» Октоберфесту у Минхену. У баварским пивницама су ницали фирери уз печене кобасице. У нашим шатрама су ницале војводе само по мери редитеља партизанских филмова. Зар нема у Шпанији кориде, зар се не гађају парадајзом на својим фестивалима? Да чујемо нешто о простаклуцима пијаних шведских викенд туриста у Копенхагену, и о мега рејв – партијима у престоницама европских градова иза којих остају заражене телесне излучевине, шприцеви и кондоми? Наши провинцијалци се напију, ставе шајкаче на главе и певају, а девојке играју – и то је све. Да ли би били «урбанији» да «утуре» екс у пиће или се «пукну» нечим егзотичнијим, па да кличу Растафарију, или репују «Над Егзитом жива ватра сева, да видимо ког пукнутог нема» ? Па то би било сасвим у складу са насловима чланака које је Тодоровић објавио у својој књизи: «Прави президенте Коштуница», «Капо моја шајкачо», «Већ био међу мајмуни»,

Кад се председник Борис Тадић «онечисти» кохабитацијом с екипом Воја & Веља, Тодоровић га муњевито уклапа у своју сатиричну провинцијалну атмосферу[11]. Још је Теофил Панчић пишући коментар, у оквиру једног Тодоровићевог чланка, уочио сличност домаћих и страних «радовања»[12],међутим, ово није оставило трага на помодни тренд малициозног Тодоровићевог бављења домаћом традицијом. Је ли можда Веља на челу с Војом пропустио да кроз Гучу или Равну Гору проведе специјалце с псима трагачима у потрази за хероином, па је атмосфера остала изразито провинцијално-сељачка, јер «кљунови» не претресају клинце да им отму «ганџу», вичући: «Мув, мув!» и «гоу, гоу!»?

Панчић је своју популарну рубрику у Времену назвао «Нуспојаве», дајући тиме читаоцу до знања да овоме не придаје централни значај. Његова главна преокупација је, видели смо, савремена књижевна критика. Код Тодоровића ствари стоје сасвим супротно. За разлику од Панчића, који увек најпре јасно износи лични став, овај слика субјективну експресију атмосфером. Таква критика провинцијалне традиције изводи се са јасном и недвосмисленом намером да се исмеје и понизи «друга Србија». Управо говорећи о ваљевачком писцу Радовану Белом Марковићу[13], аутор mainstream-a Времена је парадигматски изнео оно што нам изгледа као његов сопствени књижевни аксиом: „…писац не може да живи у провинцији, а ако већ не може у центру света, онда је најбоље да се склони у неку од најудаљенијих губернија своје душе„.

«Ноблес кон нит бити паор»

Пропаст комунизма као «процеса» и као «пројекта» је дијалектичка негација социјалистичког поретка. Крај хладног рата је крај модерне и тријумф постмодерне. Бивши комунисти и њихови ђаци се муче како да се уклопе у постмодерни свет. Они одбацују догматски комунизам, али задржавају мноштво његових ставова и идеја. Стога осцилују између неумереног одушевљења према «модерности» и агресивног презира према традицији, коју сасвим поистовећују са «оријентализмом». Пошавши од једностране претпоставке да је национално код нас потпуно укорењено у оријентализму, извели су како је сва наша национална култура оријентална, без обзира на то што је национализам типична појава модерне европске културе. Они не желе да виде како је управо колективизација и непоштовање приватне својине оријентална традиција, па стога и «револуцонарни дух» и његове идеолошке визуре и предрасуде који истрајно негују домаћи поборници «урбаног». Требало би у овоме тражити корене систематског интелектуалног ниподаштавања домаћих традиција, чему су веома склони наши «модернисти». Ради тога, треба мало створити гадљиве урбане атмосфере и учинити трајном ружну слику Србије, пре него што је «онај скроз десно са корице Драганове књиге» истерао багере и почео да гради Србију, треба мало намигнути, па опљунути и подсетити старе «фенсере» на иронију, «Живела наша Србија».

Ми смо једно од ретких друштава које (осим на нивоу пензијског осигурања) није извршило национално помирење. Како је објективно, историјско време показало да су ефекти деловања «спорог Воје» и «Веље – сеље» значајнији, а и са мање криминалних афера, од неких претходних, наводно реформскијих и демократскијих влада, дебата о домаћим поделама почела је да сплашњава. Томе, може  једино да се супротстави  ругањем свему што је домаће. Размере приказивања  односа «модерног» према «традиционалном», сажимају се у «урбаној мисли» станарке Руменке из Улице Антипопа Антонија 108, која као да је и по духу и стилу пристигла из Тодоровићеве књиге «Живела наша Србија»: «Тамо сад заударају свињци, блато је до колена и сељаци се боду ножевима»[14]. Тодоровић никад неће рећи да обожава Џорџа, који је са села дошао у његов град, макар и ако није опљачкао банку, него написао најлепшу песму о том граду. Ни име му неће поменути, иако је на насловној страни његове књиге. Свестан је Тодоровић да он није за француског академика, иако се  једном тако «осећ`о». Баш зато, он «ће се подсмевне» оном српском академику, који је «у Ваљево бијо дош`о» и нешто «пис`о» и «отиш`о», па «у Београд прави академик пост`о».

2007

Душан Ковачев

Објављено:

Ковачев, Душан: Подругљиви према традицији, НСПМ, новембар, 2007.

Ковачев, Душан: Подругљиви према традицији, Време, бр. 875, 11. 10. 2007.

Упутнице:


[1] «Кад ме Жарковић позвао у редакцију, осећао сам се као академик, француски; Чевапчичи су били отлични. http://www.kolubara.info/sh/124/60/1072

[2] Живела наша Србија, Време, Бг 2007; стр. 7.

[3] Живела наша Србија, Драган Тодоровић, Време, 2007.

[4] «И споменик без главе, Ваљево – увертира Орашца», Време 12. 2. 2004.

[5] Време:1. 11. 1997; 9. 2. и 3. 8. 2006.

[6] Време, 19. 2. 2004. Наслов подсећа на приповетку М. Глишића «После 90 година», чија је тема повампирење мртваца који је пре више од једног века закопан у некој «кривој јарузи».

[7] Време 13. 5. 2004, «Златна уста и златна лира» – о освећењу ман. Соко; ib. 27. 7. 2006, «Леотице и поп» ib. 25. 5, 2006, «Океан Николај»; ib. 11. 5. 2006, «Поп, јаја и мегафон»; ib. 27. 4. 2006, «Свеће»; 26. 1. 2006, «Мантија, хиперманган и окрепа».

[8] Време, 7. 7. 2005.

[9] Време, 17. 8. 2006, «Прође свита, а на крају добош – историјско бунарење».

[10] Време 14. 7. 2005.

[11] Време, 15. 6. 2006, «Пићу много млека».

[12] Време, 16.04.1998, У оквиру Тодоровићевог чланка о равногорском митингу «Вишебој у резервату», је коментар Т. Панчића «Четнички Вудсток».

[13] Време, 3. 8. 2006. „Лајковачко чудовиште„.

[14] «Радован Трећи,» Душан Ковачевић.

О Душан Ковачев
Душан Ковачев је Лала из Баната. Родио се и одрастао је у Банату. Потиче са земље на којој су се јавили први носиоци самосталне личне и политичке слободе, модерне позоришне и музичке културе, филозофије, књижевне критике, задругарства, банкарства, локалне и регионалне самоуправе српског народа. Из самог срца је Баната, земље под звездом Северњачом, у којој су цесареви лавови постали ратари. Његови преци су вековима живели у непосредном комшилуку родног места Великокикиндског слободног крунског дистрикта. Били су први слободни људи који су на својој земљи учествовали у самоуправљању првом територијалном аутономијом у Средњој Европи. Потомак је српских сељака који су вековима живећи на међи светова, створили грађанско друштво.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: