Коалиција у демократском блоку


Гласање

Гласање

Републички избори 2007. године, показали су, мање више, очекиване резултате. На жалост, из резултата се може извући само један јасан закључак. Србија још увек нема капацитета за стабилан политички систем. Самим тим, недостаје главни предуслов за стабилност владе. Политички консесуализам би могао да доведе до формирања владе, као што је већ довео до формирања устава, али су код нас по том питању ствари постављене замршеније. Лакше је било донети нови устав него формирати владу.

Српско јавно мњење одавно своја очекивања одавно везује за две вредности које су наметнули домаћи политички адвертајзинг и страна дипломатија: Прво, то је догма о искључиво могућем легитимитету владе коју смеју чинити представници партија тзв. „демократског блока„. Друго је нада у утопијску шаргарепу евроинтеграције, која зависи од испоручења „међународној заједници„ како објективно одговорних српских генерала тако и суверенитета над јужном српском покрајином. Један део српске политичке нације је толико жељан да се причести замаштаним евроблагостањем, да ове вредности не доводи у питање. Политичке партије које држе ту веру прозване „демократским блоком„. A contra, оне партије које имају критички став, према тој колективној утопији евроутописти зову „недемократским„. Формално, ова разлика је запечаћена опредељењем за и против револуционарног акта 5. октобра, што је уопште добро познато.

Бизарност ове поделе се показала манљивом од самог почетка. Нека се подсете Срби, којима памћење сеже „даље од доручка„, како се премијер Ђинђић најпре послужио парламентарном коалицијом са СПС Банета Ивковића да елиминише посланике ДСС из скупштине. ДОС који је остао после Ђинђићеве погибије чиниле су странке веома зависне од ванредних, недемократских мера. Од 2003. године, коалиција под руководством премијера Коштунице формирала је владу зависну од скупштинске подршке СПС. Коначно, све парламентарне странке, без обзира на флоскулирање о њиховој „демократскости„ и „недемократскости„, постигле су политички консенсус о уставу. А устав је много важније питање од једне пролазне владе.

И откуд сад поново таква расправа о влади која се ултимативно захтева међу странкама „демократског блока„? Непосредно пред изборе Томислав Николић је разлог наговестио. Коштуница му је, наводно, рекао да „не сме с радикалима„. А „због чега не сме„, питао се Николић, закључивши да је разлог у храбром опредељењу радикала у борби против корупције. Ако апстрахујемо ову духовиту предизборну Томину опсервацију, питамо се да ли Коштуницу плаши страх од разочарења евроутописта, или пре страх од конкретних мера дипломатије земаља НАТО.

„Србија којој се жури„ прописала је и аксиом о „демократскости„ коалиције окупљене око ЛДП. Фанатизам вере у ЕУ и НАТО и радикална реторика лаких а брзих решења, још су у стању да опију ону грађанску гомилу која хоће остварење замаштане евроутопије сад и одмах . Заслепљеност слатким благостањем њу хипнотише и онемогућава да се виде очигледне недоследности политичких лидера, који јавно захтевају борбу против криминала, иако су током учешћа на власти постали приватни пријатељи (и кумови) људи из тога миљеа, као и друге видове политичког и етичког лицемерја.

Одмах по окончању избора, присталице коалиције окупљене око ЛДП су по старом обичају, позвале Коштуницу да се убије, измамивши осмех на лицима својих лидера. Чињеница да је ДС пожњела највише гласова у „демократском блоку„, измамила је осмех на лицу председника Србије. Пред изборе, ДС је представила свог кандидата за председника владе Божидара Ђелића, као човека који „има капацитет да окупи демократску владу„. Иако је јавност после избора сазнала да Ђелићев сукоб с Динкићем није био личне природе и да су спремни за сарадњу, испоставило се да су тешкоће око формирања Ђелићеве владе на много темељнијем нивоу.

Најпре је Чедомир Јовановић предложио Тадићу ноторну глупост, да владу формирају представници његове листе и листе ДС, иако они заједно не чине већину у скупштини. Разборитијима је јасно да будућа влада сигурно зависи од листе чији је носилац Војислав Коштуница, који мудро ћути. Пошто се неколико дана по изборима у јавности водила дебата о разлозима због којих Коштуница не би требао да рачуна на место премијера, и о симболичном положају ДСС у будућој влади, Драгољуб Мићуновић више није могао да издржи и позвао је Коштуницу да изађе и коначно каже „шта то он хоће„. У међувремену је Чедин „караван„ саопштио да нема намеру да уђе у владу у којој би било ДСС. Разумљиво, спаривање с објектом сопствене мржње би за њих било фатално, а и за политички збир ДС+ДСС+Г17+ они би били вишак.

Што се ДСС, НС и Г 17+ тиче, њима се не жури. Имају лагодан положај упослености страначких функционера, који би сигурно врло опао формирањем нове владе. Ниво политичке одговорности им је сад мање тежак, због престанка мандата владе, која после избора обавља само техничке послове до формирања нове. Овим аргументом је Коштуница лако одбио сусрет с Атхисаријем. У међувремену је ДС постала свесна свог варљивог положаја победника. Одлучујући положај ДС у влади довео би је да донесе крајње непријатне одлуке (статус Косова, сарадња с хашким трибуналом, журба у евроинтеграцији, увођење непосредних прихода у финансијама локалне самоуправе, а вероватно даље повећање незапослености). Тешко да би у томе постигли знатно боље резултате него претходна влада, а њихови бирачи очекују спектакуларно утопијско благостање у замаштаној евроутопији.

Почетак пријема страначких представника код Председника Србије већ је пропраћен прогнозама неколиције аналитичара да је ипак реално очекивати да ће Коштуница бити премијер. Међутим, какву корист странкама из досадашње владе нуди коалициона влада с ДС? Да ли ће корист у будућој влади бити већа од таворења на „обављању техничких послова„ у одлазећој„ влади која „више нема легитимитет„? Испоставља се да опсервирање с легитимитетом сад Коштуници иде на руку. Било да се ради о „коалицији„ или „кохабитацији„ ДС и „народњака„, Коштуница и Веља Илић не могу рачунати на добру веру у реч врха ДС пошто је искуство показало да су колеге из ДС склоне да им беспоштедно пришију одговорност за свако разбијање утопистичких илузија пред бирачима.

Коштуничиној политици су колеге из ДС одавно пришиле „спорост„ као атрибут, а њихови стручњаци за политички адвертајзинг су у то убедили евроутопијску већину разноврсном „фенси„ аргументацијом. Показало се да овај део српске јавности није запамтио како је у процесу евроинтеграција Коштуничина влада одмакла много даље од влада на чијем су челу била два премијера из ДС. Корпоративни менталитет нашег народа, формиран у самоуправном социјализму по правилу је склон да за незадовољство сопственим стањем окривљује власт.

Коштуници се сад заиста не жури. Учешће у влади која ће морати да прихвати какво год решење косовске независности сада, може да му буде увод у одговорност за историјску издају сутра. Његове демократске колеге би му најрадије пришиле етикету издајника, кад би могле. Кад Ненад Чанак на основу било каквог Атхисаријевог решења за Косово буде затражиотражио у скупштини „контролисану независност„ Војводине кад ЛДП поднесе пројекат сличне аутономије за Санџак и „Прешевску долину„, какав ће интерес бити накнада за незгодно премијерско место у држави од које се откидају нове и нове покрајине? Либерални „народни представници„ ће сигурно чим пре уложити труд у „интернационализацију„ својих захтева. Свако зна шта значи независност, макар да се она зове „надзирана„, „контролисана„, „ограничена„. Чак ибез икаквог имена, трано решење статуса Косова ван надлежности врховне судске и уставносудске власти републике Србије, уз ограничење кретања српске полиције и војске значи губитак Косова. Структурно гледано, мит о праведно пострадалом Зорану Ђинђићу је нашао плодно тле управо на косовском миту жртве кнеза Лазара. Идеолошки лидер домаћих „демократских талибана„, толико је говорила о судбинском српском проблему сукоба с оријентализмом да је фокус њихове политичке проблематике управо ставила у газиместанску површину. Чак и њихов политички програм одрицања од јужне покрајине, маскиран флоскулом „потпуни заокрет по питању Косова„, неодољиов подсећа на познато „завођење за Голеш планину„, митски маневар војске Вука Бранковића. Питање формирања владе се, дакле, не може одвојити од косовске проблематике и свако другачије мишљење је затварање очију пред овом тешком истином.

Упркос наивним очекивањима Коштуничине облапорности, господати ДС ће морати да се суоче с чињеницом да медијска слика коју су створили о њему не одговара стварности. Он је већ показао како уме мирно да одступи с власти и чека. Прошлог пута је за његовим одласком дошло до крвавог обрачуна мафије с владом, ванредног стања и завршеног брдом скандала, међусобног оптуживања и злоупотреба власти.Коштуници, као и коалиционим партнерима из прошле владе се чекање дословно исплати. Функционери ДС ће чекање морати да преживе у партиском простору у Крунској улици, уз сазнање да их колеге из „демократског блока„ чекају у згради владе, министарстава, агенцијама и управним одборима. Да ли ће морати да оду у зграду владе да моле Коштуницу да буде премијер тек кад у петак Атхисари објави свој грдни план за Косово? Хоће ли тада доживети понижење да Коштуница од њих одбије коначно понуђено премијерско место и остави их да се сами „суоче„ с независношћу Косова? Врло вероватно. У повољној варијанти за ДС је за очекивати да ће „Народњаци„ у тој ситуацији прелиминарно испословати слободан утицај у подручју власти о коме нико данас озбиљно и не мисли: Уставном судству, а можда и Врховном суду, и Јавном тужилаштву. Наслеђена технологија власти и менталитет из доба ауторитарног социјалистичког друштва научило је домаће политичаре да је Влада једини центар републичке власти. Новим уставом је, међутим, постављен правни основ цивилног друштва, с мноштвом јаких и независнихустанова. Зашто „Народњаци„ не би трампили учешће у Влади ради замене за неполдељену власт у неколико битних јавних установа? Зар за ово не би требало само да подрже неку мањинску владу „демократског блока„. Децентрализација јавне власти не значи само територијалну децентрализацију. Не треба занемарити ни чињеницу да је уставом прописана инкопатибилност посланичке и министарске функције, што ће бити додатни проблем странкама који ће успорити преговоре. Она би се као „најјача партија демократског блока„ могла наћи опкољена аутономним јавним установама, уз додатни притисак НВО сектора, а немоћна пред покровитељима из евроутопије. Хоће ли тада председник републике, једини који у овом часу има легитимитет народа, јер му мандат траје, у свом маниру да „стане на црту„, па понуди радикалима сарадњу ДС на формирању владе? Зар је Тома мање достојан партнер од Банета Ивковића?

30. 1. 2007.

Душан Ковачев

Објављено:

НСПМ, фебруар 2007.

О Душан Ковачев
Душан Ковачев је Лала из Баната. Родио се и одрастао је у Банату. Потиче са земље на којој су се јавили први носиоци самосталне личне и политичке слободе, модерне позоришне и музичке културе, филозофије, књижевне критике, задругарства, банкарства, локалне и регионалне самоуправе српског народа. Из самог срца је Баната, земље под звездом Северњачом, у којој су цесареви лавови постали ратари. Његови преци су вековима живели у непосредном комшилуку родног места Великокикиндског слободног крунског дистрикта. Били су први слободни људи који су на својој земљи учествовали у самоуправљању првом територијалном аутономијом у Средњој Европи. Потомак је српских сељака који су вековима живећи на међи светова, створили грађанско друштво.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: