Између Атлантизма и оријентализма


Бомбардовање

Сурово лице атлантизма

Пропаст хладноратовске идиле несврставања

Претпрошла генерација Срба је маштала о светској револуционарној заједници пролетера на експресном путу у комунизам. Њихове очи су биле зачаране совјетском Русијом, док су „гинули за слободу нијемо“. Генерација њихових синова је безуспешно самоуправљала привредом, која се одржавала огромним кредитима и донацијама са Запада али и на повољним клиринзима комунистичког Истока и нафтним испорукама ОПЕК-а. Никад Југословенски народи нису живели ближе благостању него у доба Хладног рата, кад су им се удварала оба блока са глобалним аспрацијама.

Распад СССР је обесмислио политику спонзорисања, па се наша држава прво нашла на леду, а затим и распала на „саставне делове“. Југославија је била устројена пре као самоуправно друштво у распуштању него као држава, одржавала се некако личном влашћу Јосипа Броза и једнаким спољнополитичким притиском два војнополитичка блока. Распала се кад је нестало унутрашњег партијског ауторитета и спољнополитичке равнотеже.

Грађански рат у БиХ, где су се Срби побунили против сецесије ове републике од Југославије, снажно је мотивисао исламске државе против Србије и Црне Горе, па су коначно Генерална скупштина ОУН и Савет безбедности постали сагласни са вољом сила НАТО-а да се примене радикалне мере против Србије и Црне Горе. Формалним актима ОУН су ове две државе назначене као вршиоци ,,посредне агресије„ на БиХ , њихов статус у ОУН је ,,замрзнут„, а против њих су (први пут у историји ОУН) примењене међународне економске санкције, у складу с правилима ове организације.

Дисолуција међународног права

Мировни уговор у Дејтону поштовао је принцип да међународне снаге у БиХ не шаљу оне земље које су на том подручју биле окупатори у прошлости. Кад је пост хоц агресија НАТО војске легализовала свој статус у складу с прописима ОУН, земље које су на Космету пре само пола века биле окупатори, Немачка и Италија, појавиле су се као носиоци одговорности и то у посебним територијалним секторима. Начелно изузеће традиционалног окупатора, употребљено у БиХ пре само четири године, нико није ни узео у обзир, нити се домаће јавно мњење тога сетило. Оно је замагљено многим, неупоредиво битнијим кршењима међународног права .

Глобализација и успон Оријента

Силе-победнице у хладном рату, предвођене Америком, најавиле су стварање демократског и либералног ,,новог светског поретка„. Десетогодишња пракса ове политике довела је свет до глобализма. Отварање читавог света као извора јефтине радне снаге (без реалне претње национализацијом имовине), довело је до огромног раста и неслућених профита пре свега западних компанија и банака. Успешни подухвати приватног капитала су ставили у службу плутократа и њихових менаџера читаве државе и континенте.

На овом тлу „последњег тријумфа у историји“ је никао некритички ,,оптимизам„ Запада о превазиђености државног суверенитета. Алтернативна идеологија „цивилног друштва“ требала им је да на теренима националних друштава дâ легитимитет, па да, де иуре, преузму велики део моћи јавних власти . Нови тренд је пре свега погодио секуларизована друштва.

Прва су тај легитимитет прихватила друштва с високим степеном вредновања индивидуализма и консесуализма. Тамо где је народ одржао веру у државни патернализам као вредност равну индивидуализму, до данас су опстале друштвене силе које су заштитиле стратешке ресурсе и економски су све конкурентније Западу. Западној економској политици, заснованој на макроекономском моделовању, монетарној инструментализацији и потрошачком металитету, све више измичу читаве економске области.

После скоро стогодишњег успеха, хипертрофија раста практичног значаја потрошње, показује неминовне знаке скорог краха пред оријенталном праксом вредновања производње и штедње. Западна потрошачка идеологија је, наиме, испрофилисала тип потрошача – активног, хедонистичког, власничког индивидуалисте. Економија оријенталног друштва, нарочито оног далекоистичног је, као дијалектичка антитеза, била заснивана на имовинској пасивности.

На оријенту је моћ одувек имала већи значај од власништва. Правилније речено, моћ се никад није схватала тако безусловно, материјално и трајно, да заузме значај апстрактног правно-економског аксиома. Оријентални утицаји су формирани око фактичке, вертикалне, личне, хијерархијске везе, за разлику од западне правне, власничке и хоризонталне. Најпогубнија последица амплитуде у консеквентном кретању развоја западне цивилизације довела је до растакања породице на власничке персоналне индивидуалитете.

Дијалектика развоја приватног живота, тако је данас довела до драматичног пада наталитета становништва које прихвата идентитете Запада и раста становништва које носи оријенталне идентитете. А становништво је важан економски ресурс, не само за формирање потрошње, него и за рад, нарочито онај који презире носилац западног идентитета. Отуд растућа потреба за оријенталним становништвом на хедонистичком Западу.

Што се наше стварности тиче, време је да се миримо с чињеницом да привредне гране које доносе високе профите и за које постоји каква-таква наслеђена инфраструктура, код нас неће скоро бити благословене растом. За скору будућност, перспективу пружају енергетика и саобраћај, а стратешки пољопривреда. Чини се да се и смер печалбарења домаће радне снаге полако окреће ка оријенту, што није само у вези с рестриктивном радном политиком економије Запада.

Дисолуција хуманистичких вредности

Пређени пут од либерализма до глобализма, какав је показао Запад, не нуди више никакву нову, хвале вредну животну аксиологију. Нови глобални поредак и „цивилно друштво“ су се у пракси показали као тек нешто више од међународно-правне флоскуле које служе новим патерналистичким центрима да „дају легитимитет“ својим глобалистичким аспирацијама.

Управо у најутицајнијој таквој групи, тзв. „Билдерберг групи“ не разматрају више напредак, већ се констатују превазиђеност и суицидални карактер демократије. И раније се говорило о елитама моћи, још крајем XIX века је било познато да су корупција и сужавње грађанских слобода готово неизбежан пратилац демократизације, као и стално повећање јавних расхода које углавном значи крајњи ниво опште корупције друштва.

Не само због опасности од тероризма већ и због страха од великог таласа имиграната трећег света, чини нам се да Запад лагано клизи у неповерење, затварање, регресију, у стање ,,опседнутог града„. Све то личи на неко ,,ново средњовековље“ налик на оно време када се западом ширио страх од Сарацена или Турака, од куге и смака света. Стога се чини да су америчке елите моћи све више свесне реалности живота у постдемократској епохи. Но онда остаје питање да ли су САД демократска република или „последња империја“ где би Г-8 био нека врста сената тог глобалног царства.

Насупрот ламенту над домаћом демократијом и „цивилним друштвом“ које се све више пеображава у „малу прљаву корпоративну игру Америке “, прокламованом „крају толеранције“ код куће, преко глобализованог НВО сектора они нуде симулацију вредности у које они сами више не верују. Осиромашене постсоцијалистичке земље се деценијама узалуд надају донацијама и инвеститорима који ће у опустошеним домаћим привредама подићи обећане ,,гринфилд„ сигурне куће. Донације са Запада, међутим, стижу само онима који су постали део глобалистичке елите на локалу у политици и НВО сектору. Корумпирање локланих политичких и интелектуалних елита је учињено са релативно мало новца и са доста помодних парола „демократизација“, „интеграција“ и „модернизација“. Иако се данас мало ко на Истоку нада у западну утопију и лако благостање, људи и даље по инерцији понављају популарне „интеграцијске“ мантре.

Иако се модерни политичари и припадници невладног сектора одричу комунистичког наслеђа, још увек показују много особина које су карактеристичне за „социјалистички морал и менталитет“. Они размишљају идеолошки ригидно, често су оптерећени колективистичким стереотипима („колективна одговорност“ и „политичка некоректност“). Као и у комунистичком стилу вођења друштвених послова, мало је спремности на отворен дијалог, а политичке и идеолошке противнике углавном дисквалификују и сатанизују. Дакле постоје листе „непожељних“ политичара, новинара и интелектуалаца с једне стране, а са друге стране су они који се „не скидају са телевизија“. Исто тако постоје непожељне и пожељне теме, као и начин на који се обрађују. Тако су данас у моди приче о мерама ,,позитивне дискриминације„ разних мањинских група, док је непопуларно говорити о патњама српског становништва на Косову или пак о дискриминацији над Србима у Хрватској, Босни и Црној Гори. Исто тако се мало говори о социјалној катастрофи у самој Србији.

Лаж модерног идеолошког хуманизма (домаћег и страног порекла) се огледа у том слепилу за одређене „социјалне црне рупе“. Гетоизација Срба на Косову каква се не памти у историји Европе, од јеврејских гета из времена нацистичке пошасти до недавно, није била претерано медијски експлоатисана, а социјална катастрофа и пропадање градова широм све уже Србије још није дошло на ред. Селективно слепило наших политичара, медија и невладиног сектора, готово да амнестира од дволичности и цинизма „западног хуманисте“.

Флоскула којом се Србија одбија од интеграције у ЕУ, правда се српском ,,несарадњом с хашким трибуналом„ и крије чињеницу да се милиони грађана уцењују све ширим списком отпечаћених оптужница. Само се оптуженима за ратне злочине на територији бивше СФРЈ пред хашким трибуналом могу ускратити права грађана у кривичном поступку. То цивилизацијско достигнуће, развијано још од Магна цхарта либертатум , нешто је од чега су балкански извикани ,,кривци„ прелиминарно и селективно изузети.

И поред највиших постигнутих хуманистичких стандарда по питању права и слобода које прописује нови Устав Србије, Запад подржава неке наше нихилистичке политичаре, који тај устав не признају. Услови визног, радног и пословног режима који богате земље ЕУ примењују према грађанима из нових и сиромашних чланица, рестриктивни су и понижавајући, а трајаће дуго година. ЕУ до 2017. године неће примати нове чланице, убрзање интеграције је немогуће, а након интеграције, индивидуални грађанин ће трпети деценијске статусне и пословне рестрикције . На основу свега овога, постављају се неминовна питања:

Какве користи има овај млади нараштај српских држављана од евроинтеграције? Хоће ли његова перспектива бити да у својој четрдесетој или педесетој години на тржишту рада ЕУ буде неквалификовани радник с 30% локалног минималца, када коначно у својој земљи докторира? Крах „хуманистичких вредности“ код нас види се управо у томе што за ово домаћи „европејци“ неће да знају. Домаћи евроутописти се негативно односе према нашим вредностима и традицији, све је то за њих негативно или је баласт на путу ка „шенгенском рају“. Та последња, крхка вера домаћих европејаца, чека да се развеје на некој плантажи, кад Срби схвате да ће чак и њиховим политичарима, за разлику од норвешких грађана, требати визе за кретање по ЕУ.

Енергетска криза глобализма

Колико је рањив економски глобализам показује светско стратешко улагање у термонуклеарну енергетику. У Француској, земљи познатој по бројним класичним нуклеаркама, упорно се развија фисиони енергетски програм, са чиме су у прошлом веку експериментисале и САД и СССР. Сад су обе ове силе удружене с ЕУ, на компликованом пројекту фузионе електране, који се спроводи у Француској, али се стручњаци углавном слажу да ова енергетска благодат може бити доступна тек за двадесетак година. Легитимитет владара, заснован на увећању могућности за постизање бољег стандарда живота, зависи од раста, а овај од енергетике.

Док глобални капитализам не ,,проради на флашу воде“, свету остаје реалност у виду све мање доступности фосилних горива. Данас се рад у складу с дехуманизацијом вредности популарно зове – ,,субјективни фактор производње„. Једино је ово чинилац производног процеса чија цена не може да се спусти до бесмислености, мада су се оријенталне економије показале у томе као прави уметници. Улога рада у виду радне снаге је изгубила битку против фосилних горива још пре више стотина година. До пре само десетак година се мислило да ће будућа несташица нафте и гаса бити условљена ограниченошћу геолошке резерве ових енергената. Пре само неколико година је изгледало да ће на скок цена фосилних горива утицати њихова реткост, потребе еколошке заштите и све већи трошкови експлоатације тзв. ,,тешке нафте„ . Монополска политика коју у глобалном располагању нафтом спроводе САД, углавном је тема која се заобилази . Економске анализе се углавном баве агрегатним величинама на националном нивоу, па узимају цене енергената здраво за готово. Ниска светска цена нафте, коју је успешно обарала политика САД, био је један од главних чинилаца победе у Хладном рату. Сад се тај чинилац окреће против силе победнице и њени финансијски ментори су јако љути због тога.

Наиме, и поред тога што контролишу најзначајнији део светске производње и промета фосилним горивима, глобална привредна грана производње измиче из контроле. Систем концесија за експлоатацију ових енергената, на светском нивоу више готово не постоји. Нема више тако необразоване националне владе која је луда да на тај начин поклања инвеститорима своја рудна богатства. Финансијски, рекламни и сви они ,,модерни„ видови капитала који доносе екстрапрофите, засновани су на стабилном расту основних видова производње, које данас све једнако покреће енергија фосилних горива. Отварање нових, све ређих и мање издашних енергетских поља је већ постало неслућено скупо. Светски инвеститори у глобалној утакмици експлоатације ових енергената принуђени су да испуњавају скупе захтеве све гладнијих националних поседника енергетских поља. Стопа раста трошкова ,,отварања поља„ расте још и због тренда раста пореза на експлоатацију нафте, за коју је добрим делом, одговорна и национална пореска политика САД . Јер ова сила има разлог за подизање овог пореза у сопственом фискалном подручју, ради својих огромних трошкова за светске операције изнуде. Целом свету је одавно јасно да се ,,амерички бојни крсташ„ у Арапско море није запутио да би био ,,миротворац„ у Ираку, али му је још увек тешко да замисли како се САД спремају да ,,опкољавање Русије„ заврше на јуриш. Ова стратегија има великих тешкоћа са Ираком, а пре него што она покаже своје ефекте, није могуће овладати Северном Корејом и Ираном. Венецуела, а потом и земље подсахарске Африке, подручја су која се измичу најмоћнијој глобалној сили, којој недостаје времена, војске, и новца да их ,,доведе у ред“ па их углавном игнорише. Сва војна политика САД је данас стратешки мотивисана геополитиком гигантских нафтних поља Азије.

На нашу (не)срећу, ми смо мимо тог стратешког циља, мада смо тактички циљ били неколико пута. Остаје нам да избегнемо статус оперативног циља њихове геополитичке стратегије. Ми немамо значајних резерви висококалоричних фосилних горива.

У међувремену, могли бисмо се потрудити да одржимо конкурентност тамо где можемо – наша електрична енергија је знатно јефитинија од земаља у окружењу. Разлика је још већа кад се упореди с ценама у ЕУ. Зашто не бисмо, по примеру Норвешке и Русије, формирали посебан стратешки фонд који би пунила домаћа енергетика. Журба у приватизацији домаће електроенергетике Србима уопште не иде у корист.

Финансијска криза глобализма

Поверење у виртуелну и тренутно стабилну разменљивост папирног новца (конвертибилност), била је прва глобалистичка вредност у коју су плутократе САД и њихови атлантски савезници успели да увере већину човечанства. На тој вери и почива глобални финансијски поредак. Данашњи недостатак конвертибилног новца у фосилној енергетици није први знак будућег пада вредности новца. Још раних деведесетих година је Немачка располагала количином долара, којом је могла да се пољуља цена ове валуте. Опасна резерва је, међутим, преусмерена на амортизацију уједињења Немачке, а ова земља је потом, трећи пут за сто година, дозволила себи да је савезници увуку у врло врућ рат на Балкану.

Стратешко повлачење немачког капитала из Србије после погибије Зорана Ђинђића, али и њихово ,,не“ великодушној руској енергетској понуди гаса, показује стратешку слабост развоја европске енергетике. Енергетска улагања земаља ЕУ су развучена од британских савезничких аранжмана тамо где су освајачки савезници САД (Ирак), до поља за која тренутно нису у фокусу интересовања САД (Венецуела, Либија, подсахарска Африка). Брижљиво избегавање сукоба ,,петроевра “ с ,,петродоларом“ је разумљивије, ако се сетимо да од две државе које контролишу једини глобално значајан басен фосилног горива ЕУ (Северно море) једна није и чланица њене монетарне уније, а друга није чланица Европске Уније уопште. Конфликтну ситуација око Ирана неки објашњавају геоекономским променама, наиме Техеран изражава намеру да са ,,петродолара“ пређе на ,,петроевре“, за шта има чини се и ,,подземну подршку“ неких кругова у ЕУ. Оставити долар на цедилу, што очигледно не чине ни Јапан ни Русија нити Кина (са великим девизним резервама у доларима), највећи је ,,грех“ у очима глобалног финансијског естаблишмента.

Висока конвертибилност валуте значи и њен трајни одлив у агрегатну националну штедњу. Националне и регионалне финансијске елите, улажући овај новац, омогућују националној банци, чија се валута повлачи у штедњу, да исту количину новца емитује, а да не падне цена њене валуте на глобалном тржишту. Отуда је већ крајем Хладног рата уочен тренд изнуђивања штедње, који је глобално финансијски најмоћнија нација заповедала пораженима. ,,Да се Власи не досете“ који крајњи поверилац стоји иза ове шпекулације, цео посао је представљен као ,,експертска помоћ“ бретон-вудских установа. Домаћој јавности опијеној интеграционим очекивањима се исто представља као посао стварања ,,стратешке девизне резерве„, која на неки ,,волшебан„ начин самим својим постојањем гарантује подизање јавне потрошње и раст стандарда у блиској будућности.

Постоје још два тесно повезана чиниоца, који спутавају вредност истог новца у рукама независних менаџера на тржиштима земаља у развоју, а у корист ,,власника конвертибилне валуте“. То су корупција и јавни монополи у комуникацијама. Како је за реализовање процеса оплодње капитала неопходна квалитетна инфрструктура и квалитетни кадрови, тако монополски положај јавних службеника и услужника у тешко проходном саобраћајном систему постаје богомдан за узимање замашног ушура који се данас популарно зове ,,мито„.

При том је теже и скупље пословање заступницима домаћих капиталиста, него ,,менаџерима„ страних фирми, јер иза ових других стоји озбиљнија принуда, која уз то може да покрене и своје владе у правцу ,,лобирања“. Овај чинилац постиже да исти конвертибилни новац као капитал у рукама домаћег менаџера често има нижу профитну стопу и мању брзину обрта, од страног. Ово ствара ефекат сличан штедњи и омогућује сличну шпекулацију емитеру конвертибилне валуте. Ова шпекулација господара глобализма постала је очигледна крахом десетогодишње политике примене ,,лесефер“ економије у условима занемарене правне државе и ,,отвореног тржишта“. На почетку је владао јединствен став – ,,слободно тржиште ће природним путем створити развијену у стабилну економију“, па чак и да само од себе изгради друштвене и државне установе које ће штитити како тржишни фер – плеј тако и националне интересе дотичног друштва. После десет година је постигнуто сасвим другачије фактичко стање. На тржишту се изградиле моћне установе другачије природе: монополи, корумпирана управа, страни економски патернализам, ,,офшор„ и ,,мултилевел„ компаније. Тек сада се чују другачији гласови и међу економистима, иако и то врло стидљиво од стране оних који су нас деценијама убеђивали у нешто сасвим друго.

Србија се није пребрзо отворила западном тржишту. Истини за вољу, нисмо ни могли, стављени смо под опсаду међународним економским санкцијама ОУН. Санкције, немаштина и разочарење у Запад, све је то економски имало конзервативно дејство. Поред тога што је држава била принуђена да шверцује, Милошевић је, као искусан банкар, успео пред 1991. годину да се, чини се, и финансијски припреми. Пристојна количина девиза до које је режим дошао на све могуће начине, без обзира на скрупуле, употребљен је за стварање финансијског капитала, којим су Милошевићеви ,,менаџери“ успешно мешетарили и доносили огроман профит, дакако пре свега малом броју моћника од којих је већина позната под називом ,,тајкуни“. Чини се да су Срби иако свесни коме је рат – рат а коме брат, ипак интуитивно подржали Милошевића као неког са ким ће лакше издржати економску опсаду.

,,Отварање“ према Западу је српско друштво дочекало с двадесетак крупних капиталиста и берзанским шпекулантима, прекаљеним у борби за пробијање светске финансијске опсаде. Ова тековина Милошевићеве владавине преживела је свог творца, и политички и физички. Кад видимо колико је времена и напора било потребно да се сузбије Карићев утицај и похапси неколико финансијских и царинских мешетара Милошевићевог доба, само можемо да констатујемо како је српски крупни капитал одмакао у процесу легализације капитала, а и приватизације Србије. А значајног страног капитала у виду инвестиција овде још нема. Доба донација је прошло, а ,,гринфилд инвестиције„ Запада су и даље симболичне. Ако се на Балкану поред западног економског утицаја у блиској будућности појави још нека оријентална сила, за шта има наговештаја, можемо очекивати да ће српски тајкуни сасвим доминирати домаћим привредним животом.

Атлантско vs. оријентално

Најпре дипломатија Краљевине Србије, па успон бољшевизма су сиромашни Балкански простор везали за Русију, односно СССР. Титова ,,политика несврстаности„, брижљиво неговани политички и економски односи са арапским земљама, политички су везали за балканско подручје Африку и Оријент. Покушај стварања државе с муслиманском већином, довело је до веома крвавог рата на Балкану, када је логистика Запада пустила наоружане исламске фундаменталисте у БиХ . Пред рат 1992. године се утицај исламског Оријента у овој земљи исцрпљивао у наглашено религиозном опредељењу председника и неколико група наоружаних фундаменталиста. Већ са Косовом је постало јасно да је тај утицај знатно дубљи и трајнији и што је још горе малигнији. САД су игнорисале сопствену категоризацију ОВК као ,,терористичке организације„, јер су им они били савезници на терену. Ови њихови савезници су од самог почетка имали везе с исламским фундаментализмом, а ових дана се говори о везама моћних албанских вођа и са самом Ал-Каидом . Међутим, оно што трајно пословно везује шиптарске герилце с исламским истоком није само религија. Разгранате везе евроазијске нарко-мафије су одавно користиле Косово као интерконтинентално чвориште. Улога шиптарских мафијаша у шверцу дроге и у проституцији је општепозната код нас и није је потребно посебно елаборирати, а њени пипци воде до Хамбурга, Лондона, Женеве, Њујорка и Бостона. Можемо само да наслутимо колико су они у стању да мотивишу политичаре демократија, ионако склоне корупцији. О улози шиитског ислама, значају дервишких редова и њиховој, свакако великој, политичкој улози међу Шиптарима. Најзад, не треба заборавити да су Шиптари остали верни султану и да је њихова држава формирана 1912-13. године од јонског остатка отоманског султаната.

Колац

Сурово лице Оријентализма

Обарање Милошевићевог режима с власти је финансијски, медијски и обавештајно помагано од стране најмоћнијих сила Атлантског пакта. После атентата на председника владе Србије, Зорана Ђинђића, домаћи медији су се стидљиво бавили и опсервацијама о улози „страног фактора“ у домаћим (не)приликама, а готово нико није анализирао колико су ове и друге политичке промене у Србији утицале на привилегован статус капитала једне државе попут САД у односу на друге (Немачку, а нарочито Русију). Да се, не „стављањем свих јаја у једну кошару“, већ вештим осцилирањем између великих играча може остварити сопствени интерес, показује пример Хрватске, чије руководство је препознавши прилике, из конкурентског односа САД и Немачке извукло велику корист . Милошевићеви покушаји да се умеша у унутрашња превирања у Русији нису успела, а његова политика зближавања с Кином је српској ,,проевропској„ јавности изгледала карикатурално. С том политиком се раскинуло, али радикално. Не треба сметнути с ума да Кина већ годинама бележи стабилну стопу и постаје економски џин са којим би требало да имамо развијену кооперацију.

Евроатлантски ћорсокак

Реторика изразито агресивног нихилизма западних политичара према Србима, централном балканском народу, увек је претходила катастрофално погрешним покушајима да реше проблем којег су на Балкану саме направиле. Непрекидни притисци Запада на Србију који се нису редуковали одласком Милошевића са власти производи панику међу нашим евроутопистима, јер им руши главни мит – мит о нашој „срећној и берићетној евробудућности“. Шта нама значи Партнерство за мир, сутрашњи пријем у НАТО, Споразум о стабилизацији и придруживању државама и савезима који нам отимају делове територије?

Зар нам нису отуд пре само десетак година долазили презриви коментари о томе како су Срби политички примитиван народ, јер се ,,бори за територије„ у данашњем свету где је ,,геополитика превазиђен појам„. На сва уста су говорили и да је ,,државни суверенизам„ застарео појам, а сад им је ,,незамисливо да Косово не буде независно„. Оно што нам Запад нуди на путу интеграције је много теже од ,,најгорег могућег сценарија„ којег је својевремено предвидео несрећни Зоран Ђинђић. Кад једном прекрше сопствено право којим је Србији гарантован суверенитет и територијални интегритет на Косову, зашто то не би поновили у Војводини и Санџаку, на шта алудира и немачки амбасадор? Или ћемо морати да се у милосрђе моћника Запада надамо распродајући им јефтино инфраструктуру, енергетику и друге ресурсе, који овој земљи још доносе пристојну добит?

„Ахтисаријев предлог“ нуди српској „мањини“ на Космету нешто невиђено у Европи: шиптарску државу с неколико резервата за Србе, с правом да ,,учествују„ у избору шефа полиције. Иза предлога засад стоји дипломатија чланица НАТО којима се жури да се применом ,,контролисане независности„ извуку из ,,најскупљег европског пројекта„ који је дао лоше резултате.

У сваком случају, ,,проблем генерала Младића„, ,,Косовски проблем„, „корупција“, „неспремност на суочавање са злочинима из прошлости“ и друге сличне флоскуле су фасада којом дипломатија ЕУ прикрива своју неспособност да цивилизовано регулише балканске проблеме. Покојна Југославија је за све време свог трајања обезбеђивала равноправност мањинама оријенталне културне провинијенције. Чак се може рећи да је титов режим Шиптаре веома фаворизовао, на српску штету. Социјална политика је обезбедила овим мањинама и ефикасну материјалну подршку. Традиционално и економски везане за оријентални свет ислама и Турску, која постаје све моћнија регионална сила, ове мањине су у међувремену постале већине у регионално разбијеној држави. До осамдесетих, муслимани српскохрватског језика су се већ изјашњавали као национална посебност, а од 1984. су постали конститутивни народ . Шиптари су почели оружаном побуном на Косову 1945. која је угушена у крви, а убрзо су добили Аутономну област, па покрајинску самоуправу која је постала конститутивна чланица југословенске федерације . Сетимо се осамдесетих, кад су нам шиптарски сепаратисти представљани као „групе појединаца“, а њихове масовне и насилне демонстрације објашњаване регионалном економском неразвијеношћу, без веза с исламским традицијама, него с незапосленошћу, а мир се куповао федералним донацијама.

Најљући екстремисти и терористи Бошњака и Шиптара су били питомци наших војних академија, људи школовани и запослени међу осталим Југословенима. Сличан процес се сада дешава по ЕУ, где већ по периферијама њених метропола долази до цикличних експлозија насиља, а режимски медији дају свом народу о демонстрантима слична објашњења – незапосленост, неинтегрисаност, бесперспективност . Може ли демократски поредак, који није у стању да спречи имигранте треће генерације да обављају дивљачке обичаје над својом децом и женама, да изгради стратегију борбе против фанатика терориста ? НАТО сила је Србе победила огромном авијацијом, али она нема оперативног оруђа ефикасног у просторији приватног живота исламске породице.

Нуди ли сад НАТО парче по парче ,,дар-ул-харба„ наше земље модерном ,,дар-ул-исламу„ ? Ми о овоме немамо јасну слику, али до нас су долазили такви гласови са Запада. Не питамо се ми како ће ЕУ обезбедити енергију за трајне захтеве растуће економије, која практично нема стратешких извора фосилних горива. Степен раста руске привреде (од које је управо одбијена повољна енергетска понуда), конкурисаће економији ЕУ, налик на однос у коме су САД и Кина биле пре двадесетак година. Глобално кретање капитала је тада растеретило зависност западне економије од кинеске производње, улагањем у привреде југоисточне Азије.

Аналогно томе, Балкан и Блиски исток, још неинтегрисани у ,,глобалне играче„ могу на сличан начин да нађу шансу за сопствени развој. При том би смо требали да се припремимо на растући утицај Русије, али и Турске, која постаје регионална сила. Да се оканемо седмогодишње концепције, која решење свих наших проблема види у само у ,,убрзаној интеграцији„ у ЕУ и да бар размотримо колико интеграција кошта и колико најкраће може да траје. Кад је Милошевић тражио партнера у Русији и Кини то је значило ћорсокак и безизлаз, десетак година касније овако може да се опише наша игра „евроинтеграције немају алтернативу“.

2007.

Душан Ковачев

Објављено:

Ковачев, Душан: Између Атлантизма и Оријентализма, НСПМ, 2007.

О Душан Ковачев
Душан Ковачев је Лала из Баната. Родио се и одрастао је у Банату. Потиче са земље на којој су се јавили први носиоци самосталне личне и политичке слободе, модерне позоришне и музичке културе, филозофије, књижевне критике, задругарства, банкарства, локалне и регионалне самоуправе српског народа. Из самог срца је Баната, земље под звездом Северњачом, у којој су цесареви лавови постали ратари. Његови преци су вековима живели у непосредном комшилуку родног места Великокикиндског слободног крунског дистрикта. Били су први слободни људи који су на својој земљи учествовали у самоуправљању првом територијалном аутономијом у Средњој Европи. Потомак је српских сељака који су вековима живећи на међи светова, створили грађанско друштво.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: