Балканизација међународног права


Ратко Младић, Весли Кларк и Ремзи Кларк

Високи официри Војске Републике Српске и САД размењују капе уз присуство високог британског официра

„Међународно право је у ствари правна форма односа силе који постоје међу државама„. У домаћој стручној јавности се ово мишљење спорадично помињало у блиској прошлости. Говорило се да је ово мишљење двојице чувених југословенских стручњака за међународно право, обојице покојних: др. Милана Бартоша (из Београда) и др Јурија Андрашиа (из Загреба). После доба неограничене вере у „мирољубиву коегзистенцију„ у оквиру ОУН и„развој Покрета несврставања„, светска стварност деведесетих је пружила горко разочарење у доследност међународног права.

Међународни положај „несврстане„ Југославије на најзначајнијем геополитичком месту између два војнополитичка блока пружао је скоро пола века варљив утисак стабилности. За то време у југословенском унутрашњем праву су примењена многа перверзна решења (боље речено створен је сасвим изопачен правни систем).

Балканску данашњицу тумаче аутори који су склони да верују како је „Балкан у стању да произведе много више историје него што је у стању да је апсорбује„. Ова натегнута конструкција тражи даље, да аналитичари у менталитету и традицијама балканских народа нађу одговор на дивљачке акте у географском срцу светске цивилизације. Међутим, није Балкан тај који производи вишак историје. Историју су овде, као и увек, производиле геополитичке силе, чији су центри удаљени од „Врата истока„, „Моста Европе ка Азији„, „Руског пута за средоземље„. Управо данас, под окриљем глобалистичке демагогије САД, хоће да направе примитивном сваку аналитику, која не прихвата догму о превазиђености „граница„ и „борбе за територије„. Ако је тако као што кажу, нека САД сруши зид на Мексичкој граници, а Израел на западној обали, нека ЕУ укине шнгенске рестрикције преласка својих граница.

Насилно кршење међународног права уз лицемерје старања о политичком напретку демократије и људских права које је почело на Балкану, принцип је који се већ дуже од 15 година активно прелива и на читаве светске односе. У приказима који следе, покушао сам да аргументујем како се овај тренд прелива на светске међународне односе чинећи систематску ерозију међународног права. Како је сваки наредни приказ укључивао и чињенице изложене у претходнима, тако је расла и потреба за аналитичком опширношћу, коју сам ипак гледао да сведем на минимум.

Редослед ових приказа почиње с обзиром на историјску хронологију дешавања и везана је за појам Балкана као простора на коме су се оштро укрстиле две цивилизацијске начелне пмеђународно-правне концепције. Источна и западна цивилизација, које до краја нуде једна другој обиље дивљаштва, познато као правда Роја бина и Карађоза, остављајући нам да бирамо између статуса дивљег запада или проклете авлије уз повремено терорисање ренџера или дахија.

I Балканизација међународног права на европском нивоу

Почетак насилног решавања државне кризе у СФРЈ затекло је западноевропске земље у еуфорији победе над социјализмом, распада Варшавског пакта и уједињења Немачке. Политичка пажња је била усмерена на развијање Европске заједнице, која је прерасла у Европску унију, уговоривши прописе о вођењу јединствене спољне политике. Ипак, случај Југославије, за европску дипломатију је био је нешто удаљено, што се догађа другоме. Када је Уједињена Немачка мимо спољне политике ЕУ извршила акт формалног признања отцепљених југословенских република , то је било кршење мултилатералних уговора којима је створена јединствена дипломатија ЕУ. Од самог почетка, овај чин је показао како је суверенитет појединачне државе чланице снажнији од уније ако нема политичког јединства које би му се супротставило. Отуд не чуди ни што је наших дана овај процес заустављен референдумским одбацивањем устава ЕУ у Француској и Холандији. Серија једностраних националних аката у буџетској политици, национални сукоби у расподели квота унутар субвенционисане европољопривреде, разлике националних интереса у спољној политици зауставиле су интегративне процесе у унији, тако да је сада најчвршћа монетарна веза, Европска монетарна унија .

II Балканизација права ОУН на Балкану

Кад су прописи Повеље ОУН брутално погажени тиме што је њена Генерална скупштина донела декларацију којом је констатовала престанак постојања Југославије, у свету, неправда је болно наметање враћање старим схватањима. Након серије унилатералних формалних признања независности које су претходно извршиле прво европске силе и САД, па и остале националне диполоматије, нове државе су уклопљене и у правни систем ОУН.

Наредно велико кршење повеље ОУН у поводу Балкана је самоизмена мандата Савета безбедности ОУН актом стварања Међународног трибунала за ратне злочине почињене на простору бивше Југославије. Околности су нам познате, али се ретко диртектно каже како је овај акт у ствари био пуч у организацији ОУН. Након овога, није чудо да САД, као једина светска суперсила афирмише став у међународној политици, према којем су државе као геополитичке целине превеазиђена, одумирућа творевина, а да зу међународно-правнои поредак ОУН коначно сапостави и формални „Нови светски поредак„, у виду низа међународних уговора о војној, техничкој и економској сарадњи . Овај нови правни поредак је брзо показао материјалну политичку разлику: Нови светски поредак „made in USA„ одмах се показао као патерналистички политички однос међудржавног и корпорацијског феудализма, у односу на „застарели„ формално-егалитарни поредак ОУН, који је сведен на реликт модерног доба и антифашистичке успомене. Иронија судбине је управо у томе што су творци патерналистичког међународног трибунала за кривично гоњење неподобних бивших југословена, легитимитет ове установе везали управо за догађај отварања једне израелске установе , која чува спомен на жртве фашизма.

Данашњи положај ОУН не гарантује никакво стварно поштовање основних принципа ове организације. ОУН могу да буду срећне, ако их милитаристичке силе позову да post hoc озаконе неко стање, попут онога на Тимору. „Коалиција вољних„ већ је могла и без тога да нападне и окупира Ирак, у безобзирном рату за нафту.

III Исламизација међународног права на Балкану

„Интелектуализам„ домаће политичке јавности, и поред свега што нам се догодило, испустио је из вида уклапање неколико балканских држава у међународне организације исламских држава (БиХ и Албанија – с релативном, односно апсолутном већином исламског становништва и Македонијом – с мањинским исламским становништвом, али неисламском већином чије су политичке наде биле прагматичне). Поред тога, и Турска је чланица највећег броја међународних исламских организација, без обзира што се њен, унутрашњим правом прописан секуларизам и репресиван однос према шеријатском прву директно противи начелним прописима ових организација. Међусобни поредак скоро свих исламских нација, постављен је веома конкурентно у односу на ОУН , иако су све исламске државе и чланице ОУН. Оне м еђутим, скоро без изузетка нису потписнице најважнијих декларација ОУН о људским правима. Изузетак су поменуте балканске државе (осим Турске), али њихово учешће у исламским међународним организацијама, добро показује пут би развој заштите човека у њима могао да крене.

За балкански modus vivendi у државама с милитантним покретима инспирисаним исламом,на развалинама СФРЈ показало се да не могу да обуздају терористичке покрете. Силе НАТО успешно су криле (или чак штитиле) исламске фундаменталисте и чак помагале инфилтрацију њихових трерориста у рату у БиХ . Рат против СР Југославије НАТО савезу је донео савезништво са шиптарском ОВК, коју су војне обавештајне структуре пар година раније јавно пзначиле као терористичку организацију . После напада Ал-каиде на Светски трговински центар у Њујорку, мало тога се изменило у односима дипломата САД према агресивном исламу на Балкану. Испреплетаност међусобних интереса и политичких веза, која сеже до заједничког пријатељства са саудијском владарском кућом сувише је сложена да би се без нужде расплитала. САД су симуловале решавање проблема шиптарског агресивног сепаратизма тако што је ОВК трансвормисана у Косовски заштитни корпус, а сепаратисти у Македонији разоружани у операцији „Суштинска жетва„. У стварности, илегални шиптарски сепаратизам се трансформисао у „Албанску националну армију„ , која је продужила сепаратистичке традиције, без формалне везе с легализованим јединицама. Данас се испоставља да и поред саопштења САД о успешном уништењу Ал-каиде у северној Албанији, да постоји разграната мрежа ове организације на Косову и још горе зло, да је везана с обавештајном службом Републике Албаније управо преко припадника Ал каиде.

Претпоставке да управо исламски терористи на Косову располажу материјалом за производњу нуклеарног оружја могу да нам у Србији делују фантастично, али обавештајни подаци Краљевине Британије отворено спекулишу да у њиховој земљи постоји та могућност. Шпанија и Велика Британија су већ биле мета напада исламског тероризма. Демократска и мањинска права, хуманистичке традиције европских држава, исламски тероризам је онамо спретно искористио, као ономад у Југославији, док му демографска супериорност муслимана није донела позицију за агресивну политичку акцију.

Јавност зна колико успех мреже фундаменталистичких исламских покрета дугују САД. Патерналистички пордак, захтева однос вере и захвалности, а то се није могло очекивати између тако суштински различитих цивилизација. Колико су САД овде погрешиле, може се видети из нехата у ставу Збигњева Бжежинског по питању опасности од исламског фундаментализма, кратко време пред напад на Њујорк.

IV Балканизација међународног безбедносног права

Распадом Југославије, Македонија се најпре ставила под директан војни патронат САД. Македонско гостопримство НАТО (америчкој) војсци је, уз чврсту опредељеност за приватизацију и евроинтеграције имала све изгледе да ову земљу уведе у евроутопију и НАТО. Македонија је међу првима примљена у Партнерство за мир – „предсобље НАТО„. После десет година, показало се да су ефекти овакве политике били исхитрени и погубни. Поред огрезлости у корупцији, „партнерство„ се показало неефикасним „за мир„ у земљи. Војно ангажовање САД. Пошто се НАТО њоме послужио као базом за ангажовање војске НАТО у рату против СР Југославије, „партнери за мир„ су допустили да се по овладавању НАТО пакта косовским простором, албански сепаратисти у Македонији одатле наоружају и дигну устанак против власти у Скопљу. Тек пошто је дипломатија најмоћнијег македонског „партнера за мир„ испословала албанским сепаратистима својство конститутивног народа и друге захтеве, устаници су пацифизовани. Овим преседаном, испоставило се да је

„Партнерство за мир„ шарена лажа , која држави-штићенику суштински не гарантује ни мир, ни национални суверенитет, а омогућава да сепаратистички борци добију највиша командна места у свим државним војним, полицијским и обавештајним службама. Да невоља буде већа, држава-патрон су у овом случају САД. Отуд и не чуди да је председник СР Југославије, Војислав Коштуница 2002. године одбио понуду да наша земља буде експресно примљена у Партнерство за мир, за услугу уступања три војна аеродрома ваздухопловству САД. Кад је у доба највећег међународног притиска на владу због кризе око генерала Ратка Младића Србија примљена у Партнерство за мир, ово је требало да увери у добру вољу оне Србе, „који не памте дуже од доручка„. Срби су, како и приличи народу чију владу чине васпитани људи, прихватили партнерство, иако је свима јасно да овај међународни уговорни статус de facto не значи никакав гарант за мир на Балкану.

Потреба јединствене безбедност Европског континента у доба блоковске подељености, уродила је стварањем наизглед стабилног европског безбедносног права током друге половине XX века, у оквиру регионалне међународне организације ОЕБС, сасвим у складу са универзалним положајем и поштовањем права ОУН. У условима данашњег наметања најновијих америчких схватања „новог светског поретка„, прописи ОЕБС су горе маргинализовани од права ОУН. Управо смо сведоци њиховог грубог кршења. „Завршни акт из Хелсинкија„, на који су се позивали наши преговарачи о статусу косова, акт је ОЕБС којим се изричито прописује да две српске покрајине немају право на независност и самоопредељење, као републике бивше СФРЈ. Сада смо сведоци како се са нивоа дипломатије ОУН и ЕУ, а по политичким захтевима САД право ОЕБС игнорише.

На крају, треба се подсетити да је војна акција НАТО против СР Југославије значила преседан који је донео значајне измене у овом савезу. Нато је овим престао да буде искључиво одбрамбени савез. Дипломатија СРЈ је пропустила шансу да овај савез оптужи пред Међународним судом правде за вођење агресивног рата, него се трапаво послужила тужбом за геноцид. У сваком случају, акција НАТО је поставила још један преседан: да се НАТО и САД самостално војно ангажују. Варљиво post hoc заоденута акција у мандат ОУН, дипломатији САД већ није требала за акције у Афганистану и Ираку.

V Балканизација међународно-правних начела: националног суверенитета и права на самоопредељење

Као што смо видели, национални суверенитет је на примеру СФРЈ прекршен и од стране Генералне скупштине и Савета безбедности ОУН, као и од стране ЕУ и ОЕБС. Даља ерозија међународног права је настављена над СР Југославијом и Србијом. Учествујући у дипломатији разбијања СФРЈ формалним признавањем сепаратистичких република, дипломатија САД је 1990 и 1991. начелно подржавала право Срба у Хрватској , као конститутивног народа, на самоопредељење. По размештању трупа УН на спорном подручју СФРЈ и сепаратистичке Хрватске, те одлуке Генералне скупштине ОУН да СФРЈ више не постоји, дипломатија САД је одустала од претходног става. Дипломатија САД се даље заложила још једино за територијалну аутономију Српског народа у Хрватској . Овај празни политички маневар је окончан војном сарадњом САД са Хрватском на припремању и извршењу напада на зоне под заштитом безбедности ОУН.

С друге стране, дејтонским споразумом уређен поредак БиХ показао је до тад невиђене особености у уставној пракси. Федерација, која се састоји од два „Ентитета„, од којих је један ентитет такође федерација, али састављена од кантона (територијалних облика самоуправе особитог назива за конфедерално устројство), додатно је оптерећен међународноправним положајем: установљењем конфедералних еза са Хрватском и „Специјалним везама„ са СР Југославијом, одн. Србијом. Уставни и регионални положај БиХ је постављен тако да изразито тежи конфедерацији и отуд се може рећи да је правно сасвим ретроградан, чак и за међународну праксу XIX века. Јединство Бих се одржава снажним политичким притисцима и економским уценама под дејтонским спроразумом установљеном супервизијом ОУН. У пракси, САД је брзо препустила ЕУ овлашћења супервизије. Страни „крајскоманданти„ босне су били принуђени на радикалне мере против демократски изабраних националних установа у БиХ. Поништење избора једног демократски изабраног председника ентитета , забрана међусобног повезивања кантона с хрватском већином у ХЗ Херцег-босну, били су акти насиља. Уцене које су натерале ентитетска руководства да се повинују захтевима „крајскоманданата„ и да се чак одричу права установљених Дејтонским споразумом, као што је право на ентитетску војску. Ових дана је извесно да ће ентитети бити кажњени укидањем сопствених симбола (грба, заставе и химне). Политика „кажњавања„ пре свега српског Ентитета, временски коинцидира с Атхисаријевим предлогом који исте симболе нуди јужној српској покрајини , која у међународноправном поретку треба да има неупоредиво ужа овлашћења од једног ентитета. При свему томе, треба имати на уму и јединствени став дипломатије сила чланица Савета Безбедности и ЕУ, који одлучно одбијају да српској већини у ентитету Република Српска признају право на самоопредељење, иако су једнако вољни да дају ширу самосталност АП Косово. Дипломатска активност на овоме је праћена јединственим ставом да преседан Косова ни на који начин неће утицати на осамостаљивање Републике Српске.

Да ствар буде још гора, овакво решење може отворити пут за руско признање независности читавог низа територијалних аутономија сличног статуса на простору ЗНД , а Бог зна колико то може да дестабилише и саму „енергетски зависну„ ЕУ, где постоји читав низ аутономија .

На крају, процес трансформације СФРЈ у СРГ, па у СЦГ који је довео до самосталности Србије праћен је серијом аката којима се Србији гарантовао положај међународног сукцесора, као и статус Косова који не прелази суштински значај аутономије. Ако се у корист косовског сепартизма запоставе сва решења међународног поретка, поставља се питање, пружа ли међународноправна форма односа икакву наду у стабилност? Хоће ли међународни акти о балканским статусним питањима под патронатом „запада„ постати пуки „катил-фермани„ за читаве политичке гарнитуре које владају балканским државама?

VI Балканизација међународних ставова о људским правима

Снажан легитимитет НАТО силама, током хладног рата, пружала је њихова подршка корпусу људских права. Мршава социјална права на којима је инсистирала социјалистичка страна, никад нису могла дати одговарајући легитимитет условима тоталитарне стварности. Међутим, треба се сетити колико је патернализам САД подржавао диктаторских режима у земљама трећег света. Селективно одступање од неприкосновености људских права није напуштено пропашћу ВУ и СССР, напротив. Корпоративна економска политика САД је додатно подржавала масовну обесправљеност људи у трећем свету, с интересом одржавања јефтиноће радне снаге на у новим областима, где су нестанком опасности од социјалистичке револуције интереси капитала постали стабилни. Манипулација је заштиту индивидуалних људских и политичких права, врло брзо, по нужности заштите корпоративних интереса de facto преформирала у заштиту колективних права. Овај принцип је примењиван још селективније, док није довео до стављања читавих нација или категорија становништва у стање обесправљености. Претходно је поменуто учешће САД у хрватском нападу на зоне под заштитом ОУН. У сарадњи са САД, изгнана је огроман број цивила. A contra, терористичка побуна на Косову 19999. године, која је покренула егзодус цивила, дала је легитимитет да НАТО, на захтев САД први пут изврши офанзивну војну интервенцију у циљу заштите мањинског права цивила . Овим преседаном је НАТО у своје циљеве увео заштиту једног вида колективних цивилних права, сасвим супротно према понашању САД у Хрватској 1995. године.

Да буде још горе, политика мешања САД у унутрашње послове свих суверених држава света, озакоњена је прокламацијом демократије као националног интереса САД. На страну што је политичка теорија САД демократију доживљава као изузетну и ванинституционалну појаву или као механизам контроле власти одавно превазиђен стварањем политичке наделите, демократија је постала глобална флоскула оправдања за америчке интервенције у свако национално право. И овде, као и иначе, америчка дипломатија се понаша селективно и корпоративно. Демократске установе балканских нација, које не одговарају интересима дипломатије сила НАТО, једноставно се дискриминишу. Поништавају се емократски избори у босни, забрањују се демократски донети закони. Још горе, терористичке војне организације, попут ОВК преформираће се у сизеренску војску Косова , под патронатом сила НАТО. Старање о људским, мањинским, цивилним правима, под руководством САД, такође је корпоративно. Уместо да по том питању сарађују са националним владама, финансијска дистрибуција буџетских средстава САД подупире читаву мрежу такозваних НВО, које су постављене опозиционо према националном поретку. Колико је ово тачно зна свако ко је здраве памети, па може да види колико је НВО сектор ангажованији у притисцима да националне владе прихвате захтеве НАТО дипломатије, а колики им је ангажман и успех у стварној заштити људских и мањинских права . Најзад, пропагандне организације које су на Балкану основале обавештајне јединице НАТО користе се и ван Балкана. Тако је рецимо београдски „Отпор„ био ванредно активан у украјинској „Наранџастој револуцији„, а његови активисти су подучавали колеге у грузијском преврату и ко зна још где.

Најзад, прецедентно право Хашког трибунала, установило је познате кривичноправне институте типичне за средњовековно право: Објективна одговорност, ограничења слободе одбране оптуженог, неограничено право држања у притвору и још бројна ретроградна одступања у правцу самовоље тужилаштва о чему је домаћа јавност незаслепљена евроутопијом могла да се информише, ако је хтела .

Питање читавог међународног хуманитарног права у светлу процеса балканизације, било би сувише сложено за уопштено излагање ове анализе.

Отуд, као плод дугогодишње праксе изазивања непотребних патњи цивилног становништва, коришћења радиоактивних средстава у ратним односима, бруталног ограничавања слобода у међународном кривичном праву, коначно почињу да се јавља дехуманизација људских права. Имали смо прилике да чујемо како „Србе треба бомбардовати што више, они ће то заборавити, јер иначе не памте даље од доручка„. Ово је изјавио званични портпарол НАТО, али постоји гомила још дивљачкијих изјава на свим нивоима дипломатије НАТО из 1999. године, од војних оперативаца до шефова држава. Па и данас, у току преговора о коначном статусу Косова, наш народ добија поуку од међународног арбитра да су „Срби криви као народ„.

Колективни злочин и казна, изричито забрањени свим когентним међународним прописима, на Балкану не значе ништа. А по свој прилици, ни ван њега. Сетимо се несрећних афганистанских сватова који су поубијани, јер су шенлучили, система америчких затвора за осумљичене терористе званих black holes . И као најперверзнијег примера лицемерног схватања заштите права цивила, држања председника Џорџа Буша, приликом терористичке одмазде над децом у Беслану , када је шеф америчке државе означио одговорност русије, која „сноси одговорност„, јер је својим поступањем у Чеченији испровоцирала овакву одмазду.

Колико је депласирана брига о цивилима у ратним односима, показује пример Либана 2006. Акција Израелске војске против Хезболаха у Либану, отегла се „непримерено дуго„, па су неке чланице НАТО протестовале, због патњи цивила, тражећи да се акција прекине у догледно време. Израелска дипломатија је оштро одговорила да њихова војска ратује против терориста и послужила се аргументом, да цивилне патње становништва нису навеле дипломатију НАТО да прекине напад на СР Југославију, иако се он протегао много дуже од планираног.

VII Балканизација прецедентности међународног права

Приказ последњег вида ерозије међународног права којег имам намеру да овде опишем, развио се најпре као кршење међународног права. Признавање независности република на територији СФРЈ, проширење јурисдикције Савета безбедности при формирању хашког Трибунала, агресивна акција која је НАТО претворила од изричито одбрамбене у офанзивну организацију, преседани су у међународном праву. Иако су ови преседани представљали кршење апстрактних аката на којима је установљено међународно право после II светског рата, насилници су се ипак потрудили да ове преседане представе као конкретизацију општих аката чији су творци или потписници они сами. Паралелно с опадањем значаја ОУН, на основу свега што је овде раније наведено, може се извести правилност једне тенденције: Најпре су примењиване насилне мере које предвиђају општи акти правног поретка ОУН за изузетне ситуације, затим су агресивни акти изнуђивани од ОУН ad antem тако што је организација стављена пред свршен чин, да би до краја ОУН постале сервис који даје одобрења за акте кршења прописа ОУН post hoc. Органи, надлежност и поступак примене међународног права, све су чешће недостајали што је међународно насиље узимало маха. Правни поредак ОЕБС, претрпео је катастрофалну игноранцију. Њега је политички сасвим обесмислило формирање и деловање „Међународне кризне групе„. НАТО савез је уз ову организацију на Балкану постао офанзивна организација за наметање „демократије„ и „заштиту мањина„ и обе су се показале једнако успешне у решавању међународних криза у чије решавање су се упетљале.

Историјски гледано, међународно-правни односи су по правилу били прецедентне природе. Међународно уговорно право је било пре изузетак, чак и кад су склапани широки мултилатерални уговори. Тек с формирањем Друштва народа, је покушано, а формирањем ОУН се успело, да се створи јединствени систем органа и апстрактних аката који би на јединствени начин овладали овом материјом. Пусти снови. Већ у доба хладног рата се увидело колика је преостала моћ преседана у креирању међународног права, али је и тад преседан морао да добије потврду Генералне скупштине ОУН и није био супротан њеним прописима, а и тада је значило велику невољу .

Примена насиља у свету после хладног рата, поново је, суштински, увела преседан као извор права у међународнимодносима. Ово је у почетку симуловано нелегалним актима легалних органа међународних организација, док се снага симуловања није распала пред међународним насиљем, тако да се балканске државе, почев с Кумановским споразумом директно, у форми међународног ултимативног уговора стављају у међународни положај пред државама НАТО, односно САД.

С Косовским проблемом, отвара се нови преседан. Како се показује, САД (и са њима силе НАТО) не желе да заобиђу само прописе ОУН и ОЕБС као реликт хладноратовског поретка, већ их захтеви балканске политике нагоне да прекрше и оно што су сами прописали. Најочигледнији су по том питању преседани сталног кршења одредаба Дејтонског мировног споразума, који вољом сила европског дела НАТО пакта унитаризују БиХ. Ако се Косовска самоуправа вољом међународних фактора силе преформира у независност, ово ће бити јединствени преседан, којим се не крши досад постојеће међународно право, већ и читав низ прописа којима су силе НАТО на директни или прећутни начин гарантовале СР Југославији, а касније Србији останак покрајине у њеном саставу. Колико год да је ово право било производ силе, оно до сад није никад предвиђало могућност да косово стекне ни федералан статус. Посебно је збуњујући став великих сила да решење статуса Косова неће или не сме да постане преседан у међународним односима. Независност Косова, за које глобално „рекла-казала„ тврди да је обећање дипломатије САД албанском руководству до 2005. године, отегло се .

Независност Косова, односно проглашење нове независне државе на територији постојеће државе чланице ОУН, коначно би сасвим обесмислило правни поредак егалитарне независности у међународним односима. Можемо да претпоставимо коме је у интересу формирање нових држава у Европи . Поступање у складу с овим преседаном омогућило би Русији да се потпуно уплете у унутрашње ствари свих држава чланица ЗНД, чак и преко овог подручја. Још горе, ЕУ, финансијски, војно, политички и тржишно зависна од САД, а у перспективи енергетски зависна од Русије, пуна је аутономним статусом решених мањихских проблема који би се могли пробудити. Нарочито је Кина противник независности аутономија, у светлу сопственог проблема с Тајваном. Међутим, на дужи рок, демографски процеси моћи ће да побуде сличне проблеме и у самој Русији и САД. У том дугом року, користи од ове политике може имати само дар-ул-ислам. Зато чланице НАТО у европи, нервозне у изнуђеној брзоплетости, прокламују да решење косовског статуса неће бити преседан.

Одбацујући преседан као темељан идревни, мада не најсавршенији формални извор права, светски силници љуљају темељ и онако еродиране зграде међународног права коју је изградила хуманистичка дипломатија и антифашизам. Иако на први поглед тако не изгледа, на њеном врху се љуљају и НАТО, а и национални суверенитети њгових чланица, које живе у уверењу да су мрежа „Међународних невладиних организација„ и „Цивилно друштво„ реалитети који ће им пружити заштиту од тероризма. Успех тероризма у свету је само производ практиковања терора којег су вршиле Атлантске силе, позивајући се на међународно право. Ако оне одлуче да запливају у „рат свих против свију„, зар ислам није у праву кад неисламски свет назива „Дар-ул-харб„.

3. 2. 2007.

Душан Ковачев

Објављено:

Ковачев, Душан: Балканизација међународног права, НСПМ, фебруар 2007.

О Душан Ковачев
Душан Ковачев је Лала из Баната. Родио се и одрастао је у Банату. Потиче са земље на којој су се јавили први носиоци самосталне личне и политичке слободе, модерне позоришне и музичке културе, филозофије, књижевне критике, задругарства, банкарства, локалне и регионалне самоуправе српског народа. Из самог срца је Баната, земље под звездом Северњачом, у којој су цесареви лавови постали ратари. Његови преци су вековима живели у непосредном комшилуку родног места Великокикиндског слободног крунског дистрикта. Били су први слободни људи који су на својој земљи учествовали у самоуправљању првом територијалном аутономијом у Средњој Европи. Потомак је српских сељака који су вековима живећи на међи светова, створили грађанско друштво.

One Response to Балканизација међународног права

  1. Повратни пинг: Фонд Слободан Јовановић | Душан Ковачев: Немачка тражи признање „председника Косова“?

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: