Холандски пацијент


Милошевић

Слободан Милошевић у Хагу

О томе да Слободан Милошевић неће жив дочекати крај суђења говорио је својевремено београдски адвокат Тома Фила, да би нас међу првима о томе подсетио 11. 3. непосредно по објављивању његове смрти.

Уз ограду о одговорности трибунала у Хагу, подсетио је домаћу јавност на то да је у хашкој притворској јединци, као и током (и у вези) хапшења умрло или погинуло десетак Срба, а да међу мртвима које је гонио хашки суд, нема других националности. О овоме је експлицитно, преко РТС јавност јуче обавестио и Коста Чавошки. Одмах након Милошевићеве смрти, јавности се обратио адвокат Зденко Томановић, који је (додуше нешто касније истог дана, тек увече) саопштио да се Милошевић жалио да га у затворској јединици трују. После овога, огласила се Милошевићева породица, врх СПС, руска дипломатија (и руска Дума) напавши међународне кривичне установе у Хагу, због одговорности за Милошевићеву смрт. Српска јавност је моментално почела да претреса питање је ли Милошевић убијен, или су га убили, да би се убрзо прешло на теме које су даље везане за хашку правду, али и Милошевићева дела. Ова (не)умесна дискусија је поведене по обичају без познавања чињеница, па се брзо претворила у јалову расправу о ставовима. Међутим, било је и разумнијих поступака. Пошто су Председник Србије Борис Тадић и Председник владе Војислав Коштуница изјавили Милошевићевој породици и партији саучешће, јавност је имала прилике да чује и по неки разумни коментар о новој ситуацији. Чедомир Антић је истог дана, као гост у двема телевизијским емисијама поновио склоност домаће политичке јавности да од покојног лидера прави хероја. У неколико емисија аутори су већ истог дана покушали да направе преглед чињеница које се односе на однос Милошевића према сопственом здравственом стању, као и однос хашког трибунала према његовом здрављу.

Није нам познато да је осим руске дипломатије и руске Думе било који политички фактор ван Србије јавно повезао Милошевићеву смрт с поступцима надлежних хашких установа (било би умесно да су кинеске дипломате обратиле пажњу на ово). Наредног дана, 12. 3, имали смо прилику да чујемо јавно обраћање Хашког трибунала, од којег је пред смрт је Милошевић најавио жалбу ванрасправном већу овог трибунала управо због тога што му се онемогућава лекарска помоћ[1]. Поред саопштења о чињеницама кад је наступила смрт овог затвореника, о томе да је имао адекватан третман и сличнног, нисмо чули ништа што већ нисмо знали. Трибунал је наложио обдукцију посмртних остатака (дозволио је присуство једном лекару из Србије и једном из Русије), као и токсиколошку анализу, која ће се обавити, такође у Хагу. Још више је штуро било и саопштење које је дало тужилаштво (непосредно Карла Дел Понте), која је зачуђујуће, навела да јој је жао што Милошевићев поступак неће сад моћи да буде доведен до краја, јер ће без осуде жртве остати незадовољене[2]. У оквиру дискусије, одговарајући на новинарска питања, поменула је и могућност да је можда Милошевић сам допринео свом здравственом стању, намерно нарушавајући своје здравље, тако да је могуће говорити и о његовом самоубиству. На другој страни, огласили су се и милошевићеви лекари из Србије и Русије, који су подсетили јавност на то како се на жалост, смрћу овог затвореника испоставило да је његово лечење у Хагу било неадекватно и да су у његовом стању детаљне лекарске анализе и одговарајућа терапија били и те како потребни[3]. О односном догађају је реаговала и сва светска јавност, од формалних коментара с благом мериторном оценом о Милошевићевом политиком значају, до грубих квалификација о Милошевићу или хашком трибуналу. Сви осим оних, који су за његову смрт евентуално одговорни:   Притворска јединица затвора у Шевенингену и њен надлежни лекар који је контролисао Милошевићеву терапију. Ни домаћа јавност, поред своје изванредне заинтересованости, ову важну појаву није запазила, обузета спекулисањем о томе где ће Милошевић бити сахрањен, као и коментарима „заклетих“ Милошевићевих непријатеља о томе. Иако је председник владе Србије, Војислав Коштуница подсетио да се ради о прилици у којој наша народна традиција налаже пијетет, почело се с политизирањем питања евентуалне борбе око Милошевићеве сахране. Сензационалистичке навике су се већ обрадовале „шетњи после смрти“ и добро је да је покојникова породица исте вечери овластила потпредседника СПС Милорада Вучелића да организује сахрану. Морбидни сензационализам је углавном остао без теме, добрим делом захваљујући сталоженим иступањем овог искусног новинара, али су поподне истог дана присталице СПС испред болнице Свети Сава, где су пренети Милошевићеви посмртни остаци, напали новинара Б 92.

2006.

Душан Ковачев

Упутнице:


[1] Београдски адвокати су истог дана кад је Милошевић умро јавности скренули пажњу на то да је Милошевић најавио да ће поднети жалбу да му се ускрати лечење у русији које је тражио. Пошто је Милошевић изјавио да не признаје хашки трибунал као нелегитиман, није подносио ни формална средства против кршења својих права, чак и кад је то сматрао. Најава формалне жалбе сведочи о томе колико се осећао животно угроженим кад је најавио да ће прекршити један од основних принципа сопствене одбране у којој је био доследан

[2] Принцип да је сврха кривичноправне санкције сатисфакција жртава, одн. њихове родбине напуштана је још од доба Анзелма Фојербаха (угледни Баварски правник, творац Баварског кривичног законика и утемељивач модерних принципа кривичног права; домаћа јавност боље познаје дело његовог сина, Лудвига Фојербаха). Поштује се, делимично, још само у Англосаксонском праву. Да ово наводи као смисао „задовољења правде“ главна хашка Тужитељица, родом из Женеве, управо је фантастично.

[3] Милошевић је то тражио и формално од Суда, али и јавно, на рочишту. Жалио се на акутне тегобе (главобоља), али и хроничне (умор) и захтевао да суд `прекине да га гњави` . У свом излагању је рекао да узалуд већ више од два месеца тражи лекарску помоћ. Сличних проблема имао је и Шешељ, који је у затвору узалуд тражио да му оперишу брух, док то није најзад захтевао на јавној седници суда пре више од годину дана. Милошевић је захтевао да буде лечен на једној угледној руској клиници. Домаћа јавност не зна колико је узнапредовала хомеопатска медицина у Русији и који су њени домети у дијагностици и лечењу. Хашки трибунал је и поред гаранција Русије (чланице Савета безбедности УН који је основао трибунал) одбило да Милошевића пошаље на лечење у русију образложивши да постоји могућност да се он не врати на суђење. Пар дана по доношењу ове негативне одлуке, Милошевић је умро.

О Душан Ковачев
Душан Ковачев је Лала из Баната. Родио се и одрастао је у Банату. Потиче са земље на којој су се јавили први носиоци самосталне личне и политичке слободе, модерне позоришне и музичке културе, филозофије, књижевне критике, задругарства, банкарства, локалне и регионалне самоуправе српског народа. Из самог срца је Баната, земље под звездом Северњачом, у којој су цесареви лавови постали ратари. Његови преци су вековима живели у непосредном комшилуку родног места Великокикиндског слободног крунског дистрикта. Били су први слободни људи који су на својој земљи учествовали у самоуправљању првом територијалном аутономијом у Средњој Европи. Потомак је српских сељака који су вековима живећи на међи светова, створили грађанско друштво.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: