Тежине и мере


 

Трска и струк

Библијске студије

– Међународна стандардна библијска енциклопедија – Тежине и мере

Одредница: Тежине и мере

Превод текста Х. Потера


Вац мезур

Систем тегова и мера у употреби међу јеврејима био је изведен из Вавилоније и Египта, нарочито од овог другог. Утицај ових земаља широм Палестине дуго је препознатљив, али археолошка истраживања задњих година су показала да је цивилизација Вавилоније унела више свога у пронађеном по Сирији и Палестини раног доба него Египат. Докази о томе су углавном јасно видљиви на у открићима у записима из Тел – Ел – Амарне која откривају чињенице о службеном саобраћају међу египатским краљевима и њиховим вазалима у тим земљама, који су сачувани на језику Вавилоније, дуго након наметања политичког утицаја из Египта. Према томе, природно је да морамо у Вавилонији  гледати извор најважнијих елемената цивилизације, као система тежина и мера

Мере дужине

Сасвим је природно да ће људи морати да открију како је стандард за мере дужине узет према делу свог тела и кад наиђемо на лакат, (изворно дужине подлактице узете као стандард) и педаљ, длан и прст или ширина прста самим их подсећају на дужинско мерење. Не промишљају  да је развијен стопом, која представља двотрећински лакат, коришћен у вавилонском грађевинарству за производњу цигле.

Овај систем, тако подобан за људе древног доба није одговарао напредном добу цивилизације у ком су се Вавилоњани нашли пред Аврамове дана, кад налазимо да су увели далеко тачнији и научнији систем (види одредницу «Лакат» у истој енциклопедији). По свему судећи, изгледа су развили две врсте лакта различитих дужина: једну за употребу у трговини  и једну за грађевинарство. Немамо несумњиве примерке ових, али судећи по димензијама њихових коцкасто прављених цигала, које су, чини се, биле две трећине лакта , на основу чега судимо да су биле око 19 или 20 инча. Сад видимо из истраживања у Египту да се слично лакат развио и  тамо који је био 20.6 до 20.77 инча и мало је вероватно да је међу Јеврејима био одомаћен овај лакат, него је вероватније да је његова употреба сигурно била слаба.

Немамо сигурног мишљења да би тачно утврдило дужину уобичајеног лакта међу Јеврејима, мада су два начина којим се може приближно проценити:  «Силомски Запис» наводи да је тунел, у коме је нађен, био 1200 лаката дуг. Стварна дужина тунела утврђена је на око 1707 фита[1], што даје лакат од око 17.1 инча (види PEFS, 1902, 179). Наравно, дато  може бити само приближна бројна вредност, али даје блиску процену.

Опет, Петокњижје наводи висину човека на четири лакта, с обзиром на средњи стас Јевреја старих времена. Одређујући Јеврејском гробницом, налазимо да су биле дужине која даје лакат тек већи од 17 инча, с обзиром на претпостављени стас како је напред наведено, процењује га врло блиско лакту по Силоамском тунелу. Једногласје мишљења данашњице склоно је, према томе, да је лакат од 17.6 инча имао трговинску сврху, а онај од 20 инча грађевинску. Обичај постојања два стандарда користи се у Сирији и данас, где је зидарска мера  око два инча дужа од трговачке.

Множењем лакта добијамо мерачку трску[2] од 6 дугих лаката која се састоји од дужине лакта с педљем заједно (Јез; XL, 5), или око 10 фита. Наредна мера била је дан суботњег хода (Дела,I 12), које је рачунато на 2000 лаката[3] или око 1000 јарди. И мерни струк је коришћен такође, али без обзира је ли имао утврђену дужину, она нам није знана. (види одреднице: Суботњи пут; Мерни струк).  У Новом Завету имамо хват, од око 6 фита и стадију[4] од 600 грчких стопа или 606 ¾ Енгл. фитакоји су нешто мање од 1/8 миље. Миља је била 5000 римских стопа или 4.854 енгл. фита, мало краћа од енглеске миље.

Мере запремине

Утврђивању сигурне вредности мера запремине међу Јеврејима више је несигурности него у одређивању оних дужине и тежине, јер нема примерака  који је из прошлости потекао дошавши до нас.  Но, њихове односне вредности, знане су. Сер Чарлс Ворен закључује о њима да су изведене из мера дужине, степеновањем на три дужине лакта и таква је дељена на исти начин као што је чињено с мерама тежине. Читамо у књ. Пророка Јездре (XLV; 11) да су простор[5] и ефа исто, што он (Ворен) процењује да износи 1/30 кубног лакта, то јест око 2333.3 кубна инча што би приближно одговарало мери од 9 галона по енглеској мери. Узевши ту претпоставку као стандард, дајемо пратећу табелу за њену течну и суву меру: Сеах и летех јављају се у хебрејском тексту, али само на маргинама енглеских. Забележено је да је преовлађујући елемент у тим табелама дводецимални, подударан сексагезималном вавилонског система, али видеће се да је у случају тежинских мера било склоности међу делом Јевреја да употребе дводецимални систем одредивши мину[6] од 50 сикала уместо од 60 и талент од 3000 уместо 3600 какав је вавилонски. Видимо исту склоност  у одређивању: омер је десетина Ефе, а ефа је десетина хомора или кора (види Јез; XLV 11-14)[7].

Древни Египатски тег

Тегови

Тегове су древни људи можда заснивали на зрну пшенице или јечма, али су Египћани и Вавилоњани рано усвојили научнији начин. Сер Чарлс Ворен сматра да су узевши лакат из  кубних мера дужине установили колико зрна жита одговара количини воде коју садржи оваква мера. Дакле, он изводи да су Египћани утврдили тежину кубног инча кишнице на 220 грејна, а Вавилоњани на 222 2/3 грејна. Узевши кубни педаљ[8] од 25.928 кубна инча, тежина односне количине воде биће 5.760 древних зрнаца[9]. С обзиром да талант тежи 2/3 кубног лакта, исто као 101.6 кубног педља (што узима за заокружено на 100), износи 576000 грејна, изводи из овога мину (1/60 таланта) од 9600 грејна и сикал (1/50 манеха) од 192 грејна. Међутим, имамо доказа да се јеврејски сикал разликовао од овога, као и да су они користили различите сикале у различитим добима. Сикал изведен из Вавилоније има двоструки стандард: Лаки сикал од 160 грејна (1/3600 таланта) и тешки сикал, једноставно удвостручењем оног, од 320 грејна. Прва се изгледа користила пре вавилонског ропства, а друга после њега[10]. Вавилонски систем био је сексагезималан (н.пр. 60 сикала садржано је у мини и 60 мина у таланту), али Јевреји броје само 50 сикала у мину, како изгледа по Изл. XXXVIII 25-26[11], где је записано да је износ сребра прикупљеног од 603550

мушкараца био 100 таланата и као што је 60 мина у 1 таланту, овде је 50 сикала у свакој мини. Не знамо кад су Јевреји прихватили овај систем, али он је био у моди  у веома древно доба.

Сикал се делио да герахе[12], 20 њих у 1 сикал (Изл.XXX 13). Герах је вероватно био нека врста семена, можда пасуља или неког сличног расада.Сикал од ког је образован део, вероватно је «царски» или «трговински» сикал од 160 грејна изведен из Вавилона. Међутим, Јевреји су сигурно имали и други сикал, зван «фенички сикал», заснован на стандарду Феничких трговаца. То је било природно у обрачунавњу блиских веза два народа, свакако до дана Давида и Соломуна. Немамо сигурног записа о томе у неком утврђеном примерку монетарног сикала Јевреја по овом или блиском стандарду, узевши у обзир степен излизаности. Фенички сикал био је око 224 грејна, с одступањем на неколико налазишта, а сад постојећи[13] јеврејски сикал варира од 212 до 220 грејна. Они су ковани под окупацијом  (види одредницу:  Ковине), али која од ове две његове мере је старија по употреби, не може се ни претпоставити.

Примерци древних тегова откривани су у Палестини недавним археолошким истраживањима, међу њима једним, обављеним у Самарији, од стране др. Чаплина које се ослања на натпис Јеврејског назива «Ребха нетсепх»[14]. Ово се тумачи сродним арапским у смислу «четврт-половина», на пример, сикала. Садашња тежина му је 39.2 грејна, узевши у обзир незнатни губитак, скоро сасвим одговара четвртини сикала лаког вавилонског  стандарда од 160 грејна, односно четвртини половине двоструког[15] стандарда. Други једн узорак откривен у Тел – Закарији тежи 154 грејна, који изгледа припада истом стандарду. Тегови, за које су објашњења  дата у посебној табели, сви су из колекције Сиријског протестантског колеџа у Бејруту. Прикупљени су из Палестине и Феникије и феничког су стандарда, који је био уобичајени комерцијални стандард Палестине. Најтежи, шипкастог или бачвастог типа, теже 1350 грејна или 87.46 g, јасно означавају шестосикалну вредност, а они мањи истог типа су парчад феничког сикала. Они су истог стандарда, једни су сикали, а други двоструке сикалне тежине. У свему, има на њима 12 ликова а на мањима је отиснут лав који својим очуваним изгледом подсећа на «лавовске тегове» откривене у Асирији и Вавилонији. Тегови шипкастог облика су од базалта или бронзе.

Претходно је о феничком стандарду. У Вавилонији је сикал био од 160 или 320 грејна, мина од 8000 или 16000 грејна и талант од 480000 или 960000 грејна, у зависности да ли се ради о тешком или лаком стандарду.

Напомена преводиоца:

Следећи ауторову обазривост у излагању мерљивих вредности о којима говори, сусрео сам се с посебностима које се јављају у области

англосаксонског и домаћег читалишта.

Англосаксонско влада енглеским мерама и радо их користи иако је формално прешло на SI систем мера. Када се ради о разматрању древних мерних система корист енглеског мерног система није само у традиционалној прилагођености читаоца, већ и у томе што је назив ових мера најчешће сличан или истоветан с значењем назива древне мере. Ради овога сам у тексту оставио називе мера енглеског мерног система када аутор фовори о енглеским мерама (грејн, фит и слично), а превео их одговарајућим називом кад се ради о древном термину. Што се тиче мера тежине, намерно сам их оставио у енглеским грејнима, како је и у оригиналу Х. Потера. Два су разлога за ово: Прво, на крају обрађене одреднице аутор износи тежину најтежег откривеног артефакта и у грејнима и у грамима. Друго, диз обзира према ретким читаоцима заинтересованим за ову тематику, којима ће свакако бити задовољство да прерачунавају тежине у граме.

Домаће читалаштво зна за ову тематику сасвим површно, а оно што зна о односним мерама, зна из превода Светог Писма Ђ. Даничића и В. Караџића, па сам све мере, колико је било могуће, именовао у складу с овим. На жалост, као што ће наћи и заинтересовани читалац, ови преводиоци су и сами лоше владали односном проблематиком и користили недоследна, рогобатна и погрешна значења. Ипак, имајући у виду да у народној писмености влада неприлична произвољност, решио сам да останем при терминологији народу најпознатијег превода Светог Писма (макар да је овај рађен без благослова надлежне црквене власти). Ако читалац прати мој рад, видеће да сам у чланку „Источници древне нумизматике„ (Динар, бр. 22; стр. 6-8; 2004) сличне мере називао приближно начину изговарања древних народа, јер се ради о периоду за чије мере Свето писмо није марило, а и литература је, према томе, друга.

Треба, најзад, имати у виду да се ради о преводу једне одреднице поменуте енциклопедије и тумачити рад у складу сњеним целокупним саставом.

Захваљујем госпођи Миљи Мандић која ми је обезбедила енгл. текст изворника.

Душан Ковачев

2005.

Објављено:

Динар, 2005.

Упутнице:


[1] Фит и на енглеском језику значи стопа.

[2] «Трска мерачка» је кроз зидарство широм истоку толико кориштена током древног доба, да је кроз векове стекла значење најопштијег појма мере, прописа. Назив канон за црквени пропис дугује порекло овоме, а следствено и акт воље османског султаната носи назив канун.

[3] У литератури се може наћи одредница: 2000 средњих корака, преко које даљине се није смео суботом верни Израиљац удаљити од кућних врата. Такође, та је вредност рачуната на 6 стадија (др. Радмило Петровић, Јеврејски митолошки речник, Кос. Митровица 2003, стр144).

[4] Вук Караџић доследно начелу да све изразе преведе у духу народног језика, «стадију» преводи називом «потркалиште», који у народу није заживео. Даничић није по сваку цену спроводио овај принцип при превођењу, као што, на жалост, није био ни доследан. Коришћење неологизама може бити у вези с књижевношћу романтизма, али, парадоксално, њихова употреба супротставила је Караџића сопственим начелима његове реформе језика и правописа, што је тема која се даље не тиче ове теме. Све у свему, назив «потркалиште» није ушао у употребу, а превод Новог Завета др. Емилијана Чарнића користи назив «стадија». Ово издање Новог Завета се у наше време масовно чита и превод је по благослову Св. Синода СПЦ, мада је и оно, као и превод Ст. Завета Даничић – Караџића, најбоље познато у издању Британског иностраног библијског друштва.

[5] Нека се читалац не нађе у чуду ако узме да упореди Даничићев превод, где је појам «простор» именован рогобатно, појмом «ширина». Утицај «конзервативног» начина изражавања осећао се у оно доба особито у апстрактним појмовима. На пример, иконографско изображење «Богородица ширшаја небес» из четвртине сфере олтарске апсиде православних храмова управо служи да гледаоцу саопшти да је она носивши Спаситеља као плод утробе постала простор довољан да телесно смести у себе Бога Логоса, појам који се према древном поимању света одликовао  протежношћу до мере простирања света. Отуд је јасно зашто Даничић, неук у егзактној геометрији не разликује Ширину од простора.

[6] Дошавши из Египта, како саопштава Прва књ. Мојсијева, Јевреји су понели и нека окултног знања (обожавање златног телета Аписа и сл.) у чијем систему је можда била и египатска нумерологија која је познавала децимални систем, што сам навео у претходно поменутом своме чланку. Према томе, овде имамо хибридни начин одређивања мере тежине, где се мера хексагезималног система прилагођава рачунском схватању Јевреја, модификацијом децималног система.

[7] Израз «Омер» којег аутор користи као десетину ефе, није на жалост повезао с одговарајућим стиховима Старог завета. У наведеном цитату се, међутим наводи да је «хват» исти као «ефа» У енгл. преводу Св. Писма Даничићевом «хвату» (сигурно се ради о кубном хвату) одговара израз «bath». Даничић је површно употребио дужинску меру да означи запремину, мада је могао да употреби неку од бројних мера запремине, које су коришћене у народу. Иначе, тај «bath» је мера за уље, а ефа јечма, што сасвим одговара уобичајеном коришћењу различитог назива за исту меру запремине течне и суве мере. Даничић, на сву срећу, користи назив «хомор». Откуд мера «кор» коју аутор наводи без референце у Св. писму није ми јасно, па нека читалац размотри оригинал на Енглеском.

[8] Овако сам превео израз «cubic palm». Израз «palm»  у енглеском значи «длан», али и «табан». Употребна вредност му међутим одговара оној нашој народној традиционалној мери која се зове педаљ, па сам тај израз употребио да се не брка са, такође нашим изразом «стопа» која донекле одговара енгл. мери «feet» ( множина од «foot», што значи «стопе»).

[9] Исто је основно значење енгл. мере «grain»= 0.0648 g, а то је нешто теже од старовавилонског «ше» (видети мој раније поменути чланак). Треба знати да израз који сам именовао као «зрнце» може значити и «семе» или «трун», то јест појам је за оно најмање, што је прост човек древног доба могао да појми на основу голим оком видљивих ствари. на ово се може надовезати Спаситељева алегорија о зрну горушичном, која можда говори и о `узрастању` у веће мере, да би повезала добро знане односе малих и великих мера с популарном мистичном нумерологијом древног Истока. Основ за овакво мишљење можемо наћи у бројним Спаситељевим алегоријама о банкарском пословању, зајму и најму.

[10] Доба вавилонског ропства  почело је 586. п. н. е.Навуходоносоровим разорењем храма у Јерусалиму и одвођењем скоро целог становништва Јудеје у Вавилонију.

[11] На жалост, овде Даничић исту меру преводи са «сикал», а одмах затим исту меру са «сикла», иако је иста мера у питању.

[12] Код Даничића је «герах» сасвим рогобатно преведен са «новчић». Пошто се ради о мери тежине, а не апоенском предмету, у превођењу сам овде морао да одступим од његовог термина.

[13] Ваљда аутор мисли на скорије откривене артефакте које археологија несумњиво приписује Јеврејима.

[14] О овоме треба видети одговарајућу литературу.

[15] Аутор очигледно мисли на тежи или дупли вавилонски стандард.

О Душан Ковачев
Душан Ковачев је Лала из Баната. Родио се и одрастао је у Банату. Потиче са земље на којој су се јавили први носиоци самосталне личне и политичке слободе, модерне позоришне и музичке културе, филозофије, књижевне критике, задругарства, банкарства, локалне и регионалне самоуправе српског народа. Из самог срца је Баната, земље под звездом Северњачом, у којој су цесареви лавови постали ратари. Његови преци су вековима живели у непосредном комшилуку родног места Великокикиндског слободног крунског дистрикта. Били су први слободни људи који су на својој земљи учествовали у самоуправљању првом територијалном аутономијом у Средњој Европи. Потомак је српских сељака који су вековима живећи на међи светова, створили грађанско друштво.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: