Супрематични суверенизам и Срби


Бело на Белом

Херметични идеализам

Скоро један век раније, познати Руски сликар Јеврејског порекла, Казимир Маљевич, створио је нови правац у сликарству. Његове слике су, оној публици, која је «имала очи да види», приказале панораму будућег столећа. На његовим изложбама, као у калеидоскопу, могле су се видети површине на којима су, само у крхотинама, распарчани преостали чиниоци ранијих времена. И само је добро образовани посматрач, снажне интуиције и с познавањем историје уметности могао је у тим кошмарним геометријским утварама да осети структуру крајње динамике стваралачког живота- Бели квадрат на белом. Представивши све што је имао, из револуционарне Русије одселио се у САД. Његови савременици и следбеници одлучно су осликали стварност апстрактног интерактивног простора идеја Средње и Источне Европе.

Мало пре поменуту парадигму можемо да повежемо са потоњом стварношћу. Јеврејска прилагодљивост, уз очување властитог идентитета, у модерно доба била је одличан преносилац културне интеракције међу културама нација и цивилизација, које су до тада себе виделе као затворене градове или градове под опсадом. Њихов дифузни начин социјалног функционисања је два миленијума био лишен централног управљања заједницом унутар које се развијала интелектуална стваралачка самосталност у разним областима. Често су били широког духа да се специјализују само за рад у једној области стваралаштва. Удес им је доделио да се нађу између три моћне културе, које су располагале територијом и далеко већим становништвом, али и врло агресивним централизованим управљањем, па су у њиховом судару, лоше пролазили. Са овим се делимично може поредити и положај, у коме се налазио наш народ.

Херметички материјализам

Све ово је напорно за доследну узрочну анализу. Она се се може изразити моделом, који је наоко баналан, али усклађен. «Држава Божија» је опадањем вере у немилосрдног бога осевтитеља трајно губила своје оправдање на земљи. Насупрот овоме је веру у блаженство човеково у «држави земаљској», још од краја антике, дуго је гајило пуно неповезаних верских секти, покрета и појединаца и покрета. Тек с великим верским и социјалним револуцијама, дошли су на власт и јасно обликовали своје догматике звану «идеологије». Народи су стекли веру у сопствену способност да буном успостави земаљску правду. У стању хроничног ужаса проповедањем несреће коју су «божји посленици» Запада проповедали, човечанство је, било гладно среће, колико год да је тај појам замишљен. Свођење човека на аутомат чију «свест одређује његово друштвено биће» по класној припадности, било је парадокс Марксове борбе против отуђења. Он је, тиме допринео пропасти «социјалистичког експеримента», једнако као и трапаво замишљени поретци којима је диктатура требала да доведе до слободе. Почетком XX века је у успех ослобађајуће диктатуре веровао већи део европљана, којем се убрзо придружио најбројнији народ Азије. Након што је социјалистичка вера опсела огромни део Евроазије, конкуренти који су исповедали веру у расизам, покушали су да их победе голом биолоошком снагом. Али победом, кад је дошло време да покаже колико је способан да оствари вековне наде «презрених на свету», социјализам је много брже губио легитимитет, него сви поретци који су му претходили. Као кула од карата, рушио се његов легитимитет. «Благостање и срећа» су очекиване као «донација» од вековима патерналистички васпитаног поданика Евроазије. Очекивање среће (различито од «права на тражење среће»), перверзно се развијало. Слободу у социјализму је поредак све мање допуштао, обрнуто сразмерно потражњи.

Херметички либерализам

Имовина је схватана као социјални циљ који ће заситити гладне стомаке (у којима се «рађа револуција»), што је први степен задовољства, на «сигурном» путу ка срећи. Либерални поредак запада је имао практична искуства с људима и заједницама неуспешних у подухватима остварења среће, слободе и благостања. Социјализму замерају да је од људи правио робове. У либералистичкој идеологији се од почетка рачунало с тим да свако има власт да се стави у ропски статус сопственом слободном вољом. Али модерни либерализам прекоокеанског порекла открио је вештину да привуче људе да користе то своје «право» . Уметност моде дуго је и брижљиво развијана у Новом свету, где се исељавао смели, авантуристички Запад.. Покушај развијања уметности «увек новог» у евроазијским, традиционално патерналистичким поретцима, био је све неуспешнији према истоку. Ово је била област уметности «увек старог». Динамички однос култура старог света погрешно се замишља на равни дводимензионалног простора херметичке «шаховске табле». У таквом гледању, развијеном на вери у «новои свет», херметички духови не желе да виде најмање димензију постојања. До уништења Светског трговинског центра у САД, мислило се да је шаховском непријатељу задат мат, али су опитовани изменили став у могућност трајног пата. Духови истока су одувек, за освету западу, нудили конкретна, психотропна средства да се постигне лична срећа. Оданде се нама приметан савремени ток, географски супротног смера од западне експанзије средствима моћи, који нас опет враћа на Маљевича, односно до његовог дела које означава ту крајњу стварност западне цивилизације – «Белог квадрата на белом». Да духови истока ипак нису само духови из боце, види се по томе да нису одустали од нуклеарних ракета. Напротив. Хоће ли онеспокојавајуће маљевичеве крхотине преко «белог квадрата на белом» остати супротност неком новом старом архајском повратку на класичне вредности? Је ли то циљ крајњих прегнућа «супрематизма», којем у праву тако добро одговара појмом «суверенитета».

Анализа херметизма

Уместо аналитичке потврде цивилизацијског модела којег сам навео, ево неколико антитеза старог и новог света:

Један велики Маркс опио је народе вером у бескласно друштво. Четири мала брата Маркс напајали су народе смехом доносећи конкретно добро расположење. Уместо збуњујућег апстрактног сликарства, на «трулом западу», покренуле су се реалистичне «живе слике» на којима се касније могло видети и оно «што око не виде». Социјалистичка диктатура је из Немачке Русима дошла специјалним возом. После је дошло много оклопних возила и грдном муком су их Руси отерали. После много година, Немци су трабантима масовно бежали из руског «социјалистичког раја», а мало потом су половна, израубована Немачка возила кренула на Исток добро продавана становницима земаља бившег социјалистичког раја. Кад су Руси разјурили своје авангардне уметнике, њихова дела су постигла одличне цене у Немачкој, Француској и САД. На крају, ка западу крећу источноевропски тајкуни, доносећи свој «мукотрпно зарађени новац» са Истока, на, рецимо, Мексико плац у Бечу. За њима креће, нафта, гас, ретки метали, високо образовани стручњаци, лаковерне девојке. Ко је дакле, на добитку? Наравно, преживели из бившег социјалистичког раја, који су добили од «трулог запада» нову наду у срећу, нову шарену лажу, али једнако су на добитку и преживели из капиталистичког раја, који своје «униније» топе у психотропним материјама шверцованим са истока. Битно мерило истинитости ове шарене лаже који влада употребом активног бирачког права и једних и других је: добро расположење.

Самоуправни херметизам

А где је наша «политичка нација» у свему томе? Силе атлантског пакта које су нас тукле, одавно су нас дефинисале кроз причу о «штапу и шаргарепи». У међувремену су престале да о томе говоре јавно, што би могло да значи како се нешто код нас променило. Осим сломљеног националистичког полета у протеклих петнаест година историје, наша политичка нација изгледа пати од два врло неугодна проблема, с којима никако да се директно суочи: Први је едипална нада у повратак Титовог доба, заснована на оријенталном миту о «Земљи дембелији» и развлачењу «кумове сламе». На то се надовезује други проблем – едипални конфликт због напуштања Титовог пута, коме следује осећање кривице због чега се и даље правда вредност патерналистичког раја.

Социјалистичко самоуправљање је уз друштвену својину било величанствен покушај да се оствари социјални и имовински поредак супротан нужди здраве памети. Остарелом Титу је ово добро дошло као растерећење од обавеза пред наступајућим проблемима, па отуд читав покрет «децентрализације» и «одумирања државе» у анархичном «социјалистичком самоуправљању». Идеолошки исцрпљени социјализам, који је морао да посегне за таквим небољшевичким финансијским средствима, није могао да се допадне Београдским студентима 1968. године. Њих је, међутим, тренутно смирило очинско признање Тита да су им захтеви «оправдани» и прихватили су његово празно обећање да ће бити «извршене реформе». Реформе је заиста било, али у правцу даље демонтажи државе, чему су се супротставили малобројни (један од њих је данашњи српски премијер).

Традиционална, патријархална Србија гајила је неповерење према Србима из хабсбуршког царства. – «немачкарима». Али странца, Тита је та иста Србија 1941. радо прихватила. Он је лоше говорио српски и био комуниста. Србима је то било доста да замисле како је он Рус и закључили су да га је послао Стаљин лично да их голорук ослободи од Немачког вермахта. Да им је неко казао како је тај исти «Тито» ратовао 1914. године против њих на Дрини, не би му веровали. Овај вид патријархалне лаковерности Срба, комунисти су употребили пропагандом о «неморалном краљевом венчању», притом сакривши невероватно бројне брачне и ванбрачне Титове везе. Школовани Срби су Титу увек били сумњиви, па је образовао међу Србима специјалне «јагњеће бригаде» да гоне школоване и потенцијално опасне Србе – «технократе и анархолиберале».

Црни квадрат на белом

Херметички херметизам

Део српских интелектуалаца шездесетих, занимао се за модерни покрет западноевропске «нове левице». Утицај психоанализе на марксистичку идеологију и постављање проблематике на ниво «индивидуалног човека» и «потрошачког друштва праћен је и у српској научној јавности. Данас, када је проблематика којом су се бавили Маркузе, Адорно и Дарендорф актуелнија него икада, наша политичка нација се тешко носи баш с фројдовским проблемима и шпекулацијама модерног рекламног капитализма. Едипална политичка нада је јако присутна у народу. Од Милошевића одуставши, нагло осиромашени српски народ очекује брзо поправљање свог стандарда од Европске Уније. Још увек Срби хоће да поверење дају оном вођи који ће да им обећа старатељско благостање. При том од вође очекују да их одржава у добром расположењу и подилази им, ефикасно их убеђујући у скоро постизање стално растуће трајне среће.

Народ неће одговорност за своје имовинско, морално и политичко стање, мада су га водеће силе рекламног капитала убедиле да је се размишља о томе је ли одговоран за «масакре», за то што су нас тукле уједињене силе Запада, и свашта друго, за шта је стварно одговоран неко други. Пад вредности здраве памети издигао је веру у једну једину општу и једнаку, демократску вредност: престиж доброг расположења, чије остварење захтевају они у чије име се влада. «Народни суверенитет» као супрематија демократског тела над својим представницима код нас суштински извире из незајажњиве потребе за добрим расположењем, која је тако налик фројдовском «принципу задовољства».

То нас враћа на едипално исходиште проблема. Демократија је, као што знамо, прокламовани интерес САД, који је основ суверености њене моћи свуда у свету. А САД данас располажу супрематијом свуда у свету. Отуд није чудо што црпећи идентитет из америчке безобзирности, има много таквих у Србији, који тврдоглаво неће да се лише садашњег задовољства и радије подносе да се кају пред своје, најмање четири, маме, па трпе њихову грдњу јер «нису били фини» па су се потукли и псовали у гостима. То је ипак лакше него да се позабаве својим личним и породичним животом, па кад се о одговорности ради, да крену прво од себе. Њима «на част пророк и хурије», док не побеле, што свет око њих неће да цркне од њихове муке.

2. 12. 2005.

О Душан Ковачев
Душан Ковачев је Лала из Баната. Родио се и одрастао је у Банату. Потиче са земље на којој су се јавили први носиоци самосталне личне и политичке слободе, модерне позоришне и музичке културе, филозофије, књижевне критике, задругарства, банкарства, локалне и регионалне самоуправе српског народа. Из самог срца је Баната, земље под звездом Северњачом, у којој су цесареви лавови постали ратари. Његови преци су вековима живели у непосредном комшилуку родног места Великокикиндског слободног крунског дистрикта. Били су први слободни људи који су на својој земљи учествовали у самоуправљању првом територијалном аутономијом у Средњој Европи. Потомак је српских сељака који су вековима живећи на међи светова, створили грађанско друштво.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: