Слободан Милошевић, нова српска легенда


Слободан Милошевић

Wollen Sie ein Balon?

Из америчког филма „The third man„

Милошевићев успон у очима српског народа, почео је оном легендарним императивом`нико не сме да вас бије`, изговореном на Косову Пољу, 1987. године. Преко двадесет година није у Југославији било моћног српског комунистичког политичара (од пада Ранковића). Присталице су га брзо прозвале `Слоба Слобода` и тиме је почео развој његове драматике од улоге спаситеља, преко порогонитеља, до улоге жртве (у складу с психологијом Е. Берна), коју иживљавамо ових дана. А драмски ликови синхроно сапостоје с историјом (читалац је сигурно упућен у бројне историјске, а легендарне ликове из домаће и страних митологија) па они неће бити елиминисни окончањем свог фактичког историјског трајања.

Најпре се треба осврнути на историјски контекст Југославије, у чијем је крајњем чину наступио Милошевић и чија смрт окончава у потпуности и актуелност идеологије `Југословенства`. Треба имати на уму да је легендарно `Душаново царство`, било историјска држава `Инператора Романије`, или `цара Срба, Грка и Арбанаса`. Дакле, иако вишенационална, ипак су је само Срби схватали као своју, што се касније у развоју народне културе и показало. Како се и та држава за мало времена распала, одмах нам се намеће паралела с Југославијом, и то не само по питању вишенационалности и Српског народног доживљаја као сопствене националне државе, него и по легендарном карактеру водећих личности овог доба. Наиме, између  дамског обрта од Душана `Силног` до његовог сина Уроша `Нејаког` може се такође повући паралела с `Витешким краљем` Александром  и његовим сином Петром, али се она може извести уз богатство функционалних ликова до кнеза Лазара, митског `Цара`, који је пред страним поробљивачем држао бандеријално јединство српских земаља[1]. Његова спаситељска улога претворила се у улогу жртве у опште познатом косовском миту, да би васкрсењем српске државе из `небеског царства` Лазар управо постао прогонитељ домаће `невере`[2]. Кретање драмских функција улоге Лазара (жртва-прогонитељ-спаситељ), супротног је смера од улоге Милошевића (спаситељ-прогонитељ-жртва). Сценска убикација им је, међутим, иста (Косово, ужа Србија), као и шири контекст пропалог царства, изумирања владарске династије и декаденција, о чему сам напоменуо. Супротност смера драматике Милошевића и Лазара види се топографски, с места где су почели (Газиместан). Лазар је онамо одиграо улогу жртве, Милошевић почео прогон. Од домаће јавности до Хашког тужилаштва, ово је опште мишљење оних који се осећају или су били прогоњени[3]. Обојица су претходно извршила националну`мобилизацију`[4] у сценографији националне пропасти. Ако је косовска легенда кнеза Лазара сводљива на мит о птици феникс, која се рађа из пепела сопственог сагоревања, супротност драмског кретања милошевићеве улоге на косовској позорници дала би размерно тужну, супротну слику.

Постоји још једна битна разлика. Кнез Лазар је хришћански светац. Милошевић је за живота јавно исповедао `атеизам` (како се лепше зове безбожништво) и остао комуниста до краја живота. Значи, редитељ ове две драме је битно различит. Странци, као и домаћи који се не дознају у суштинске вредности и смисао српске културе, због семиотичке и топографске сличности лако проширују своја схватања с Милошевићеве `легенде`, на `косовски мит`, па и на читаву српску културу[5]. Колико је веровати јавној представи о истини, толико су и они у праву. Истини за вољу, милошевићева пропаганда је радо користила `косовску митологију`, као што је истина да је овај мит користила и свака друга српска власт (која није била окупациона). Ради се о томе да је `косовски мит` доведен до својих консеквенци суштински државотворан и конструктиван. `Милошевићев мит` је битно супротног смера. Исихастичка, апокалиптична култура је имала све елементе да овоземаљску Лазареву жртву и бој на Косову претвори у есхатолошку победу, јер је Лазар са својим народом исповедник хришћанског живота. A contra, Милошевић је исповедник дијалектичког материјализма. Отуд је његово бесрамно објављивање победе на Косову 1999. било карикатурално и са становишта српске традиционалне косовске митологије, али и свих начела дијалектичког материјализма. Успостављањем `јединства супротности` брзо су нестајале разлике потенцијала унутар националних култура које су прихватиле практичне изводе из немачке дијалектике, па тако и Милошевићевим објашњењем да је одбранио косово које је изгубио[6] У српском случају, овом логичком концепцијом је окончано кретање наше општнародне културе кроз марксистички социјализам. Отуд је легенда о Милошевићу управо супротност (антипод)  легенди о кнезу Лазару. Поклоници Милошевићеве легенде, интуитивно осећају њену коначност и испразност. Отуд су покушали да на његовој сахрани у општом сценографијом консумирала и неке битно хришћанске симболе[7]. Појава је у дотицају с нечим што се покушава у данашњој Русији[8], међутим, тамо се не заснива на морбидном окончању.

Управо по основу косовског боја, види се разлика Милошевићевог опредељења од Лазаревог. Милошевић се определио за земаљско царство, чиме се одрекао харизме коју је имао у српском народу и коначно је његов народ почео да га осећа као баласт, ако не и као сопственог прогонитеља. Неочекивано, његово хапшење и изручење хашком трибуналу вратило му је харизматски карактер. И то не само међу сопственим, марксистичким присталицама, већ и међу свим оним Србима који су интимно усвојили суштинске модерне вредности западног друштва, а временом постали разочарани у непромењеност критеријума политике запада према нама. Милошевић је и сам спретно играо улогу жртве, односно прогоњеног у Хагу и бранећи интерес српске, међународно легалне и легитимне одбране од побуне и агресије заиста био у улози борца за правду. Процес против Милошевића сасвим је ван садржине легендарног лика кнеза Лазара. Лазар је страдао од руке простог, али нелицемерног завојевача, којем је јача сила (зулум) довољно оправдање да је и користи. Милошевић је страдао кад је био на прагу да се извуче из судског процеса, који би врло брзо морао да буде прекинут услед његовог здравственог стања. Нека се читалац сети судбине Јозефа К. из Кафкиног `Процеса`. Ово је консеквентно, ако се сетимо како је Милошевић, као исповедник атеизма и носилац вредности проистеклих из немачке дијалектике, па и није могао да заврши друкчије, него као носилац улоге несрећног Кафкиног јунака.Надам се да сам читаоцу приказао елементе на основу којих је очигледно, да осим сценографских и топографских елемената, легендарни карактер Милошевићеве личности нема садржинске сличности с легендарном личношћу честитог кнеза. Нисам се упуштао у анализу национално – културног значаја породица ових личности, где би се показала напрегнуто значајна различитост.  Међутим, било да се о легендарном виду Милошевићеве личности може говорити у данас популарним категоријама (псевдомит, медијска слика, итд), ипак остаје чињеница да је семиотички много упечатљивије уклопљен у средњеевропску културу XX века. Ради тога поново напомињем кафкијанске димензије његовог живота: каријеру остварио као бирократа запослен на финансијским пословима, стално изневераван од установа од којих тражи подршку, упорно има потребу за оправдањем, међутим, све у међународним димензијама. Наших дана се западу жури да Србија `испуни безусловно све обавезе према Хагу и тиме оконча п р о ц е с сарадње с трибуналом`, како би `могао несметано да се одвија п р о ц е с придружења наше земље Европској унији`, да започне `п р о ц е с придруживања Србије партнерству за мир`, да се `покрене п р о ц е с  економског развоја наше земље`, итд. Није случајно `процес` флоскула којом нам се испирају уши, а трагикомична је наивност оних који верују да се `процес` може убрзати и да ће бити окончан. Легенда о несрећној судбини Слободана Милошевића је српска трагедија XX века, о наивном српском менаџеру који води свој лаковерни народ у земљу обећану, Европу[9], где тече мед и млеко, а `процес` се окончава потпуно успешно по сваког од нас. Српске легендарне представе имају много резерве о европским народима. Многи наши легендарни јунаци су продани, утамничени, издани или изневерени од вероломних народа запада. Милошевић је први који се, уз све недоследности контрадикторног поступка, парничио у име српског народа. А легенда каже да су га `домаћи издајници` предали страним злотворима да га суде, па да су га ови на суду отровали, јер нису могли да докажу да није у праву[10]. Без обзира на то што је заиста најодговорнији за тешко стање свог народа, можемо бити сигурни да ће легенда о Милошевићу опстати у неком виду, не само као основ неке будуће политичко – академске распрве, него као живо народно сећање на суђење њиховом понижењу.

2006.

Душан Ковачев

Објављено:

Ковачев, Душан: Слободан Милошевић, легенда међу Србима, НСПМ, 2006.

Ковачев, Душан: Слободан Милошевић, нова српска легенда, Видовдан, 25. 3. 2006.

http://www.vidovdan.org/article507.html&

Упутнице:


[1] Историја је показала да је Дража Михаиловић већ одиграо ову улогу, пола века пре Милошевића. Осим тога, његова војска је формално била Југословенска, а у саставу имала, макар симболично, официре и јединице које су чинили припадници осталих конститутивних националности. Даља анализа на овом месту би представљала одступање од теме.

 

[2] Неверни Бранковићи су временом постали сви који су се одрекли вредности које је ауторизовао кнез Лазар својом харизмом. харизматска личност честитог кнеза, покровитеља исихаста. Апокалиптичне идеје су се доласком исихастичког синајског монаштва у Србију нагло почеле ширити по народу. Управо су исихасти били главни протагонисти Лазареве, одн. косовске легенде у народу. Врло је вероватно да је још цар Душан био покровитељ Григорија Паламе, кључног исихастичког филозофа, немилог чак и међу Грцима, који су кокетирали с католичким владарима ради спаса од турске најезде. Управо `лазарево опредељење` између небеског и земаљског царства суштински одговара исихастичком погледу на свет. Исихазам је међу србе донео и бескомпромисно опредељење за православље и одбацивање латинске цркве, која је прихватила богословље Варлаама Калабријског (главног противника Паламистичког исихазма). На жалост, темељне и непристрасне студије која обрађује утицај исихазма на српску националну културу до сад нема. Није чудо што ни сами Срби не разумеју откуд тако радикалне и апокалиптичне супротстављености међу њима самима.

[3] О томе колико је Милошевић стварно прогањао своје противнике може се полемисати. Има основа да се припише како његова воља стоји иза убистава  неких блиских људи који су му постали противници (најтипичнији примери су Славко Ћурувија и Иван Стамболић). Такође, Милошевићева воља је скоро сигурно била сагласна с пљачком народа путем пирамидалних банака, упада у платни систем СФРЈ из 1991, потоње хиперинфлације и мноштва незаконитих банкарских послова. Репресија према медијима, нарочито после 1999. је била потпуно у складу с његовом вољом. Међутим, управо започињање и вођење бројних ратова за шта га инострана јавност највише терети, није била по његовој вољи. даље образлагање тога би нас одвратило од теме, пошто је у материји позитивистичке историографије.

[4] О значају флоскуле `мобилизација` у Милошевићевој демагогији, видети: Коста Чавошки, `Слободан против Слободе`, 1992.

[5] На жалост, међу оваквима је био и др. Тибор Варади, који је почетком деведесетих у београдском недељнику `Време` изразио као сопствено мишљење стереотипну поделу на `газиместанске` и неке друге Србе. Породица Варади је  преко сто година упућена на заступање српских интереса, било приватних, било јавних. С друге стране, заиста је врло агресивна пропаганда поистовећивала Милошевића са кнезом Лазаром, нарочито у доба догађаја који су потом уследили на Косову.

[6] Милошевићеве присталице правдају ову бесмислицу тиме што је Србија ван Косова остала неокупирана, што би се наводно десило да је спроведен Анекс `Б` споразума из Рамбујеа, на који ссрпски преговарачи нису пристали. Ови апологети заобилазе чињеницу да је у погледу присуства страних трупа Милошевићева власт расписала референдум на коме је ово присуство народ одбио, па је власт накнадно, прихватила да стране трупе ипак окупирају Косово.

[7] У једном говору се могло чути како ће Милошевић бити `сахрањен под петокраком звездом и под православним крстом`, иако стварно није сахрањен ни под једним од ових знамења. Најављено опело над Милошевићевим посмртним остацима није одржано. Што се `антипода` тиче, у словенском миту се директно јављају већ у `Моравској легенди` (Житије Св. Ћирила и Методија). Тамо се наводи `Франачка јерес`, а мисли се на учење о антиподима, дуалистичку јерес која се кроз гностичке текстове ширила по келтским црквама раног средњег века и коју су мисионари донели међу франачко свештенство. Принципијелни дуализам немачке дијалектике имао је од касне антике погодно тло у својој отаџбини.

[8] Специфичност руског националног помирења у општој културној политици Владимира Путина успешно спаја вредности социјалистичког доба с ранијим, али и данашњим културним вредностима Русије, у чему породица Михалкових има парадигматски значај. Видети чланак: `Славуј без срца`, превод из часописа `Шпигл`, НИН 2854, 8. 9. 2005.

[9] И сам Милошевић, иако лидер марксистичко – лењинистичког Савеза Комуниста и комуниста по јавном исповедању, у својој књизи `Године расплета` наводи као један од циљева своје политике пиступање Европској заједници и просечне плате запослених срба у замашној суми стране валуте. После оваквог именовања крајњег политичког циља, запањујуће је његово јавно ћутање о свим осталим цивилизацијским вредностима које логичко морају да доведу нацију наведеном циљу: људска и грађанска права, слобода тржишта, владавина права, укидање бројних државних монопола у привреди и медијима итд. Милошевић је био први комунистички лидер источне Европе који је јавно именовао придруживање Европској заједници као политички циљ, али је био скоро последњи чији је режим укинуо партијски монопол и расписао вишестраначке изборе.

[10] И овакав `хамлетовски` расплет, према томе је западне провиниенције. Занимљиво је напоменути да флоскула: `Срби су небески народ`, којом милошевићеви мрзитељи именују `српску митоманију у служби милошевића`, потиче од Енрика Јосифа, Српског композитора јеврејског поркла и бившег председника Друштва српско – јеврејског пријатељства. Он је то изговорио у Скупштини Србије, у својству народног посланика1991. године. До тада је био спорадично у употреби сличан појам `Небеска Србија`, по истоименој песми владике Николаја Велимировића.

О Душан Ковачев
Душан Ковачев је Лала из Баната. Родио се и одрастао је у Банату. Потиче са земље на којој су се јавили први носиоци самосталне личне и политичке слободе, модерне позоришне и музичке културе, филозофије, књижевне критике, задругарства, банкарства, локалне и регионалне самоуправе српског народа. Из самог срца је Баната, земље под звездом Северњачом, у којој су цесареви лавови постали ратари. Његови преци су вековима живели у непосредном комшилуку родног места Великокикиндског слободног крунског дистрикта. Били су први слободни људи који су на својој земљи учествовали у самоуправљању првом територијалном аутономијом у Средњој Европи. Потомак је српских сељака који су вековима живећи на међи светова, створили грађанско друштво.

2 Responses to Слободан Милошевић, нова српска легенда

  1. karlo says:

    Lično mislim da on nije legenda Srpskog naroda već se našao na političkoj pozornici u trenutku kada se počeo obrušavati totalitarni sistem do tad pod vodjstvom SSSR-a.što je imalo svoj uticaj na buduće događaje i u našoj zemlji.Milošević je 1988.godine stupio na političku scenu Srbije,, tj.izabran je na čelo SKSR-je.gde je nastavijo da sprovedi politiku SKJ-je.ne sagledavši promene na političkoj sceni sveta.Njegova odgovorna je uloga je u tome što nije shvatijo da Hrvatska i Slovenija uz podršku Nemačke pripremaju raspad Jugoslavije.Na 14-tom vanrednom kongresu SKJ nije prihvatijo nijednu moguću,verovatno neiskrenu,mogućnost preuređenje dosadašnje države(konfederacija) držeći se dogme da u partiji važi demokratci centralizam po kome „koga nema bez njega se može odlučivati“.Postao je apsolutista neki kažu diktator, a za zapadne zemlje nedokaziv, nedovoljno poslušan pa je zbog toga usledijo „milosrdni ađeo“Nešto slično kada je 1941.godine neposlušna vlada Kraljevine Jugoslavije generala Simovića odbacila pristup trojnom paktu a narod vikao „bolje rat nego pakt“pa je Adolf Hitler izvršijo,bez objave rata,vazdušni udar na Beograd i ostale veće gradove u Srbiji.Milošević gledano vremenski imao je jednu vrlo kobnu epizodnu ulogu,nažalost na štetu svoga naroda.Nije gledao da svoj krhki brod Srbiju iz svetskih vrtloga sa što manje oštečenja dovede do mirne obale.

    • У праву сте. Од Милошевића су легенду направили управо они који су нас бомбардовали. Хапшење, суђење и трагична смрт Милошевића је сцена која је од њега направила мученика. Може се рећи да је био апсолутиста. Међутим, који то диктатор толерише да му се јавно, на митингу у сред главног града прети вешањем, без последица? Милошевић је до краја живота остао атеиста и комуниста. Никад није помишљао да се огради од комунистичког револуционарног терора, од Брозове политике и комунистичких отимачина.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: