Пред референдум у Црној Гори


Црногорци

Кратак преглед настанка и развоја црногорске политичке воље за одвајање од заједничке државе Црне Горе и Србије

На „великој шаховској табли“ треба и Срби да остану на коленима. Осамостаљени огранци наше, некад јединствене, политичке нације су ово инстиктивно схватили и желе да пријаве фирму под другим именом. Финансијске власти Србије су се, међутим, показале донекле способне да реше нека битна и болна питања с међународним повериоцима. За том чињеницом наилази оно што се с зебњом очекује у Црној Гори. Иако се за сада о томе може спекулисати, неминован је постепени долазак све конкурентнијег страног капитала у регион. Србија, која се уз сву муку убрзано демократизује, преузела је своје међународне финансијске одговорности, стабилизује буџет, озбиљно се бори против инфлације, незаконитог пословања домаћих тајкуна, а решава и питање сарадње с Међународним судом у Хагу. Међутим, режим Мила Ђукановића, који је био дугогодишњи савезник режима Слободана Милошевића, ни у једном тренутку није имала добре воље за сарадњу са Српским режимом после 5. октобра.

За удруживање у СР Југославију само је црногорска власт употребила средство непосредног демократског изражавања воље. Црногорци су се огромном већином изјаснили за заједничку државу. Српска држава се изјаснила вољом своје скупштине у којој је већину имао Милошевићев СПС. Кад је Милошевић почео политички да пропада, Ђукановић се убрзано конфронтирао с њим. Успешно савладавши опозицију у сопственој партији, почео је отворено да заступа сепаратистичке ставове о издвајању Црне Горе из СР Југославије, тако да је након катастрофалног пораза Милошевићеве политике на Косову 1999. отворено предочио поновни референдум ради издвајања из заједнице. Истини за вољу, већ СР Југославија је уставноправно, била чудна творевина у чијем је уставу прихваћено начело поделе суверенитета између федерације и држава чланица, што се у науци одувек сматрало нелогичним и опасним решењем, пошто је по својој природи појам суверенитета прихваћен у главном као недељив. Пракса је показала да су двојне федерације биле врло нестабилне и раритет су за уставно право. Данас је већ заборављено на који је начин Милошевић голом силом кршио одредбе устава СР Југославије чиме је уништио демократски карактер органа федерације. Уставноправна равноправност Србије и Црне горе је драстично фактички и противправно нарушена вољом Милошевића.

Демократским оласком на власт, Војислав Коштуница је као председник Југославије отворио сва болна питања српско-црногорског федерализма, али је политички режим Црне горе већ инсистирао на конфедерализму. Ђукановић је нудио конфеерацију, а Коштуница „функционалну федерацију“ и питање је запало у потпуни ћорсокак. Како је црногорска полиција законито преузела контролу границе[1], а републички органи царинску контролу и пошто је још од Милошевићевог доба Црна Гора преузела монетарну власт на својој територији, могла је много комотније да се осећа. Сепаратистичка политика која је некад била одлика црногорског Либералног савеза, постала је сад окосница Ђукановићеве политичке идеологије. Црногорски режим је убрзано припремао државу за референдум и већ је Београду нуђено да се преговара о мирном разлазу.

Спољни политички утицај на проблематику црногорског референдума

Европска Унија је покушала да реши односе Црне Горе са Србијом. Соланина Мисија је успела да нагна Ђукановића да одложи референдум на две године, а обе стране су потписале  Уставну повељу СЦГ. Остали след догађаја је читаоцима још у свежем памћењу, почев од поставања царинских контрола између Србије и Црне Горе. Питање референдума се по истеку Соланиног Мораторијума опет актуелизовало. Ђукановићев режим више не разматра ни питање конфедерализма. Потпуна независност је сад главна Ђукановићева политичка намера. Да би је остварио, потребан му је референдум, а рок за који је овај одложен истекао је. Утицај Европске уније, по правилу је усмерен на одржавање стабилности, био је у овом смислу усмерен на подршку вези Црне Горе са Србијом. Од земаља ЕУ, једино Немачка има озбиљан интерес у Црној гори, где под покровитељством њене централне банке циркулише јединствена европска валута[2]. Међународна кризна група је, по свему судећи, вршила одређени притисак на `Венецијанску комисију` у чијој је надлежности да препоручи демократске критеријуме  који се имају испоштовати да би ЕУ прихватила његове резултате. Упадљиво је да Хавијер Солана, као главни носилац овлашћења ЕУ у нашем случају препушта конкретни посао Мирославу Лајчаку[3], који поред већ стеченог искуства на нашем простору, одлично говори наш језик, као да је и њему матерњи. Он полако али сигурно обавља преговоре који треба да доведу оба црногорска политичка блока (федералисте и индепендисте, како се сад чешће именују) до консензуса о изборним условима.

Упоредно уставно право у демократским поретцима често познаје праксу да се одлуке о промени државног статуса доносе квалификованом већином. Кад је реч о одлуци политичког представничког тела, по правилу је  уставним прописима предвиђена квалификована (бар двотрећинска) већина. Међутим, референдум је инструмент непосредне демократије. Ипак и за референдумске одлуке оваквог значаја се тражи квалификованост већине. У том погледу је данашњи председник српске владе Војислав Коштуница оправдано нагласио да је одлука Црногорског народа на референдумском изјашњавању којим се народ изјаснио за удруживање са Србијом донета већином већом од двотрећинске, при чему се одазвало више од половине уписаних бирача. Препоруке `Венецијанске комисије`[4] траже тек нешто више од просте већине (55%) гласова, при чему сматрају довољно демократским излазак мањине од уписаних бирача (41%) на референдум. Данас већ знамо и да ће 25. фебруара заседати Црногорска скупштина ради доношења прописа неопходних за спровођење референдума. Као датум референдумског изјашњавања се већ помиње 27. март, дакле још мање него што се очекивало.

Бирачко, као једно од основних грађанских права држављана Црне Горе који живе и раде у Србији, поставило се још пре него што га је Војислав Коштуница навео. Министар правде Србије Зоран Стојковић, додатно је упозорио Црногорце који живе у Србији какве невоље им доноси Црногорска независност. Са статусом туђина драстично се мења њихов положај у остваривању права на рад, социјалну заштиту, образовање, стицање својине и друго. у Србији постоји значајно Удружење за очување државне заједнице Србије и Црне Горе. Ови су по правилу национално опредељени као Срби[5].  Њихови противници `индепендисти` из Црне Горе их је назвало `теразијским Црногорцима`. У Србији постоји и удружење Црногораца које има снажне везе с културним и режимским установама у Црној Гори, али окупља много мању заједницу. Како год било, питање остваривања гласачког права црногорских грађана који живе и раде у Србији остало је ван фокуса демократских критеријума `Венецијанске комисије`,  ма колико власт у Србији имала вољу да помогне у спровођењу остварења једног основног грађанског права грађане Црне Горе. Црногорски `индепендисти` су оштро осудили акт српских власти, које су доставиле `Венецијанској комисији` документ о црногорским  гласачима резидентним у Србији, а Биљана Ковачевић – Вучо[6] осудила прикривање броја црногораца у Србији, које врше Црногорске власти. Мала је вероватноћа, међутим, да ће ове мере имати ефекта на гласаче у Црној Гори, који нису већ опредељени за заједништво са Србијом, већ ће их одржати у вољи да и остану у истом.

Унутрашњи црногорски политички чиниоци у референдумској трци

За разлику од Црногораца у Србији, црногорске политичке партије које су опредељене за заједницу са Србијом, слабо или никако не сарађују по том питању. То што Лајчак посебно преговара с представницима опозиције је пре израз логике политичког поступка, него постојања њиховог заједничког става.  Сарадња СНП, НС и СНС које су начелно против издвајања из заједничке државе не постоји у конкретном заједничком деловању, а морало би је бити бар на пољу пропаганде. Још прошле године је Међународна кризна група[7] јавно изразила да две кључне неполитичке установе у Црној Гори треба да се уздрже од утицаја на гласаче – Црква и Војска. Овај став се тажи сасвим ван природе и законитих интереса тих установа. Војска је по својој природи федерална установа, а и Црква је установа чији се верници и имовина налазе на територији обе републике. У пракси, наравно, сасвим супротно својој природи, ове установе скоро ништа и не раде на стварању јединственог политичког блока против одвајања Црне Горе. Иако је скоро извесно да Црну Гору можда мање од два месеца чека референдум, нема изгледа за јединствен наступ овог дела опозиције. Изненађујуће, за овај део опозиције, референдумски услови `Венецијанске комисије` су ипак прихватљиви, без обзира што се тиме игноришу црногорски гласачи, претежно истомишљеници, из Србије. Црногорска Народна странка (НС) је већ јавно прихватила препоручене референдумске услове, а сасвим је извесно да ће наредних дана то учинити и остале странке које су опредељене за очување заједничке државе.

Један други део опозиције, окупљен око Небојше Медојевића, има вољу за сарадњу. Небојша Медојевић је наиме, још након последњих председничких избора увидео слабости црногорске демократије:  аутократску традицију у Црној Гори, недостатак јединственог опозиционог кандидата за председника, као и одсуство кохезије у режимском табору Ђукановића, због слабе опозиције[8]. Његова сарадња с бившим Ђукановићевим сарадницима има отворен циљ у демократској утакмици за власт на парламентарним изборима који ће неминовно уследити по одржаном референдуму. Према исходу референдума је ова његова коалиција индиферентна, а сам Медојевић радо идеолошко упориште користи у менаџерском приступу политици и економским темама. Ова личност може наћи симпатије на Северу Црне Горе који је економски отворен за сарадњу са Србијом, а привредно је сасвим осиромашен. Треба знати да се на протеклом попису велики број становника северне Црне Горе национално изјаснио Србима. Медојевић је први указао на један, још увек актуелни пропуст у политичком уговарању око проблематичне референдумске већине: Нема ни става ни препоруке међународне заједнице, као ни домаћих фактора о томе шта имплицира евентуална ситуација да се референдумом грађани изјасне за одвајање Црне Горе од државне заједнице, обичном или апсолутном, а не квалификованом већином.

Ђукановићев режим је формирао Покрет за независну и европску Црну Гору. У његовом су саставу поред Ђукановићевог ДПС и СДП и новоформирани ЛС Миодрага Живковића. Изненађујуће, ту се јавио и ЛСЦГ под поновним руководством Славка Перовића, иако се та странка званично самораспустила, а чланство аутоматски учланило у новоформирани покрет. ЛСЦГ у покрету се представља као постојећа странка. Покрет има бројно чланство, дошао је брзо и лако до обилних финансијских средстава и води јаку кампању. Занимљиво је да је у својој идеологији усвојио принципе глобализације и мултикултуралности[9], што површно гледано може да изгледа у колизији с црногорским сепаратизмом. Постоје и значајне везе покрета са ДАНУ, мада организационо још увек нису повезани. Истицање симбола традиционалне црногорске државности Ђукановић већ годинама користи у сврху стварања новог, црногорског национализма. Формално, покрет предводе у својству координатора Бранко Луковац и Раде Бојовић. Први је искусни дипломата бивше СФРЈ, који је бољи део каријере остварио заслугом дипломатског курса социјалистичке федерације. Други је скоро у потпуности каријером везан за Црну Гору, као политичар СДП. Чврста коалиција ДПС и СДП има велики значај за стабилност Ђукановићевог курса у одвајању од Србије. Треба напоменути да је један од политичара СДП (Срђа Дармановић) учествовао у раду `Венецијанске комисије`. Ипак, упркос свом доминантном положају и организацији, управо је `индепендистички` покрет тај политички субјект који оклева да прихвати веома повољне референдумске услове који су препоручени с запада, али наравно да се слободно може сматрати да ће до прихватања сасвим извесно доћи. Овај блок окупља и већину посланика црногорске Скупштине, па ће своју вољу изразити кроз врховно законодавно тело.

Мањинске политичке организације могу бити пресудан чинилац, јер, како се чини, црногорска политичка нација је веома симетрично подељена. Ових дана ће вероватно бити покушаја да се обезбеди подршка албанске мањине (која је иако релативно мала, веома хомогена), ради чега се могу очекивати и формални уступци црногорским албанцима[10]. Остале мањине (осим Српске) вероватније ће пружити подршку `индепендистима` ако буду успели да им ставе у известан изглед остварење квалитетнијих интереса од оних које пружа заједничка држава. То се посебно тиче црногорских бошњака (и Муслимана у националном смислу) који су у знатнијем броју концентрисани на северном подручју Црне Горе, суседном Србији.

Што се тиче осталих црногорских субјеката који могу да утичу на референдумску вољу народа, они су врло ограничени. Утицај културних институција вероватно неће бити пресудан, пошто су све оне које су већ `индепендистички` опредељене одавно искористиле своју моћ утицаја. Међународна кризна група је препоручила нарочито Цркви и војсци да се не мешају у референдумска питања[11], али је мало веровати да Митрополоија црногорско-приморска неће препоручити гласачима останак у заједничкој држави. Малобројне спроведене анкете у црногорском гласачком телу показују да постоји велико поверење грађана у Цркву, тако да с ове стране може доћи одлучујући утицај на исход опредељивања црногорских гласача.

Значај црногорског референдума

Заинтересована јавност је већ довољно обавештена колики је значај црногорског референдума на односе Србије и Црне Горе. Међутим, у перспективи је ово питање веома значајно за будући развој преговора о државном статусу Косова. Његов статус у формалном оквиру суверенитета СР Југославије био је гарантован резолуцијом Савета безбедности УН после несрећног рата 1999. године. Још знатно раније је актима ОЕБС[12], којим је признато право бившим Југословенским републикама на самоопредељење, али је ово изричито ускраћено покрајинама. Отуд са становишта прописа ОЕБС, нема сметње црногорском референдуму, нити ико то спори. Питање се поставља шта ће бити са статусом Косова, о чијој независности се европски политичари већ отворено изјашњавају. Нестанак државне заједнице СЦГ, сукцесора СР Југославије којој је бар формално гарантован суверенитет над Косовом знатно би погоршао положај Србије у преговорима.

Што се саме Црне Горе тиче, стицањем независности би се врло брзо у њој нашло неколико нових амбасада, онамо где и сад постоје канцеларије појединих страних земаља (у Подгорици, не у Цетињу). Поделом заједничке имовине, Црна Гора би имала и већи трошак за издржавање сопствене дипломатије. Запослени црногорски држављани су већином на државном буџету. Не треба заборавити да се ради о држави чији грађани примају веома велике донације,  по глави становника ова стопа је међу највишима на свету. На ово је знатно раније упозоравао и Небојша Медојевић, али ни он није говорио о томе колики је ниво достава из Србије. Ове неће бити непосредно умањене издвајањем Црне Горе, али би се у перспективи смањивале, пошто ће неповољнији радни, здравствени и социјални статус Црногорских будућих имиграната и студената у Србији постати компликованији и скупљи. Уз поменуто треба поменути да ће време свести улогу црногорске мањине у Србији на пропорционални ниво, а у Црној Гори ће a contra, по међународним стандардима заштите мањина морати да паритетно расте и утицај Српске мањине у политичким телима, судству и управи. Колико је то неповољно за Црногорце, без обзира на њихову националну опредељеност, јасно је само ако се замисле неминовне персоналне промене у, рецимо, фудбалском савезу.

Истина је да питање сарадње с Хашким трибуналом јесте озбиљна опасност по перспективу европских интеграција, а оптерећује Србију тренутно много више од Црне Горе. Све су прилике, да ће се ово питање веома убрзано решити, као што се, по свему судећи целој међународној заједници жури да реши што брже балканске проблеме и створи услове за трајан мир. Америци, а тиме и њеним савезницима не треба проблем `за леђима`, они су окренути ка евентуалним новим кризним жариштима и енергетским пољима хиљадама километара источније од Балкана. А према томе, овима тешко може пријати мала државица у којој су главни инвеститори у производне и услужне гране руски тајкуни, који су власници привредних капацитета који чини више од пола ДП Црне Горе[13]. Најзад, коме је независност Црне Горе највише у интересу, показује и брига Ђукановићевог круга црногорских тајкуна да овлада приватизованим капиталом у Црној Гори. У овом виду, нарочито је значајна енергетика, а по устаљеном следу борбу за одлучујући пакет акција главног црногорског рудника угља у Пљевљама води Ацо Ђукановић[14].

Управо данас (неколико дана након што је Мило Ђукановић открио споменик Краљу Николи испред црногорске скупштине), Матија Бећковић је јавно рекао да на референдум треба изићи. С индепендистичке` тачке гледишта се још спекулише шта ће се десити ако се грађани изјасне за напуштање држ. заједнице већином која буде 1 до 2% мања од препоручене, али ће се одговор и на ово знати свршетком заседања црногорске скупштине које почиње 25. фебруара. То је последње дељење референдумских карата, после којег ће се показати ко је тропа.

2006.

Душан Ковачев

Објављено:

НСПМ, 2006.

Упутнице:


[1] Још током ратног стања је црногорска полиција покушавала да ограничи кретање Војске Југославије, а на скадарском језеру је било неприлика због једног сукоба савезних органа с шверцерима горива, кад је отварана и ватра.

 

[2] Када је с територије Црне Горе суспендован југословенски динар, Црногорска држава је упо споразуму с Немачком, увела немачку марку као платежно средство. Под надлежношћу немачке централне финансијске установе је уведен и евро, а изгледа је Немачки утицај пресудио и да и Црна гора уведе порез на додатну вредност у свом пореском систему.

[3] Мирослав Лајчак.

[4] Ово је популарни и општепознат назив Европске комисије за демократију кроз право. Ради се о телу европске уније које се формира од стручњака у области уставног права и високих службеника ЕУ и бави се уставноправним питањима уније. До сада је ово тело имало великог значаја при доношењу ннових устава националних држава ЕУ, те уставних закона. Тело заседа четири пута годишње у Венецији, али има стални секретаријат у Стразбуру, као и друга важна тела Европске Уније.

[5] Према резултатима пописа из 2002. године у Србији је живело 263.984 становника с Црногорским држављанством. Око 69.000 становника Србије се национално изјаснило да су Црногорци.

[6] Председница невладине организације Комитета правника за људска права из Београда.

[7] Међународна кризна група (МКГ) је невладина организација (иако јој је седиште у Бриселу, не треба је бркати с телима ЕУ), основана 1996. током рата у Босни, с циљем предупређења и спречавања могућих конфликата. Данас је прилично активна у срфедњој Азији. Што се тиче референдума у Црној Гори, ова организација је дала одређене препоруке још 2005. према којима би референдумско питање требало растеретити притиска из Београда и ЕУ, али посебно да се од изражавања става по том питању уздрже Црква и Војска у Црној гори. У име ове организације, то је изразио директор Европског програма МКГ, Николас Вајт (Данас, 8. децембар 2005).

[8] О Медојевићевим ставовима видети рецимо, `Интервју Небојше Медојевића с Ненадом Стефановићем`, НСПМ 20. Фебруар 2006. Медојевић је још после последњих локалних избора у Никшићу правилно проценио да ће недостатак јединства опозиције које се показало на црногорским изборима за председника довести до опадања јединства у владајућем Ђукановићевом табору (Борис Дамјановић, Подгорица, БЦР бр. 426, 29. април 2003). У светлу референдумских одлука, Медојевић се влада индиферентно, али је пожурио да се удружи с политичарима који су напустили Ђукановића, али се нису прихватили кандидатуру опозиције у другом кругу бивших председничких избора Андрије Лекића, бившег министра спољних послова и Андрије Јовићевића, бившег министра полиције (објава СНП, 12. фебруар. 2006).

[9] У једној од првих публикација `индепентистичког` покрета `За независну Црну Гору` из 2005. (аутор Балша Брковић, члан редакције подгоричких Вијести) наводи овакву идеолошку оријентацију покрета.

[10] Наводно је Ђукановић ради подршке албанске мањине у Црној Гори на последњим председничким изборима обећао да ће Тузи постати посебна општина. Ових дана се на медијима могло чути да су албански политичари из Црне Горе за подршку Ђукановићу на предстојећем референдуму тражили и писмене гаранције да ће Тузи постати општина. Званично, нико од релевантних политичара ништа није коментарисао.

[11] Препоруке Међународне кризне групе Цркви и војсци у Црној Гори уочи референдума упутио је Николас Вајт још 2005, а у 2006. поновио један британски политичар.

[12] Акт  ОЕБС о коме се овде ради познат је под називом `Завршни документ из хелсинкија` из 1977. Нашој јавности је добро познат и утеловљен је у програмске акте српске преговарачке стране у будућим преговорима о Косову.

[13] Приватизовани руски гигант РУСАЛ ће изгледа дефинитивно постати неспорни власник овог комбината, и поред отклањања неправилности на тендеру (Руси за компромис, Република, 20. фебруар 2006). Генерални директор подгоричког комбината је блиски Ђукановићев сарадник Михајло Бањевић.

[14] О улози Аца, брата Мила Ђукановића штампа је већ писала. (Дан, 17. 11. 2005). Овај је рудник стратешки енергетски ресурс црногорске привреде. Готово је свима познато да је приватизација у Црној Гори врло уско ограничена на круг људи који су с Ђукановићем у блиским односима. Још је већи проблем у перспективи то што приватизација није црногорској привреди донела раст, што је већ наглашавао Н. Медојевић.

О Душан Ковачев
Душан Ковачев је Лала из Баната. Родио се и одрастао је у Банату. Потиче са земље на којој су се јавили први носиоци самосталне личне и политичке слободе, модерне позоришне и музичке културе, филозофије, књижевне критике, задругарства, банкарства, локалне и регионалне самоуправе српског народа. Из самог срца је Баната, земље под звездом Северњачом, у којој су цесареви лавови постали ратари. Његови преци су вековима живели у непосредном комшилуку родног места Великокикиндског слободног крунског дистрикта. Били су први слободни људи који су на својој земљи учествовали у самоуправљању првом територијалном аутономијом у Средњој Европи. Потомак је српских сељака који су вековима живећи на међи светова, створили грађанско друштво.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: