Историјат Дукљанизације Црне Горе


Пасош Црна Гора

Почеци

Црногорски сепаратизам води порекло с почетка XX века.

Први додири краљевске српске и црногорске војске показали су суревњивост црногорских официра према српскима (Мемоари Сима Поповића). Црногорски сепаратисти извлаче своје корене из нетрпељивости између владарских династија Србије и Црне горе у којима нико није оспоравао да су обе српске државе. Неславну капитулацију црногорског политичког врха пред Аустро-угарском је бивши министар краља Николе И, Секула Дрљевић, касније представљао као безочно србијанско жртвовање слабијег партнера у рату. Данас се у црногорској оптици ослобођење из 1918 види сасвим у кроатоцентричном светлу као «окупација од стране србијанских трупа». После пропасти устанка бивших официра црногорске војске, присталица свргнутог краља Николе, 1919, формулише се постепено не само династичка већ политичку платформу сепаратизма. Својим памфлетима је оптужио дипломатију Србије као кривца за црногорски војни слом и образложио идеологију федерализације Краљевине СХС, с црногорским удеоним положајем у њој (Централизам или федерализам, 1926)[1].

Српској јавности је ова брошура значајна данас ради уочавања првог покушаја пионира црногорског сепаратизма да докаже како економски и финансијски Црна Гора може да функционише самостално. Други црногорски родоначелник сепаратизма је био Савић Марковић Штедимлија, образован у Загребу, на традицијама дуго и брижљиво развијане историјске фикције о Црној гори као Црвеној Хрватској. Штедимлија је први Црногорац који се јавно осећао и изјашњавао Хрватом, о чему је писао историјске и етнолошке радове (на пр. Црвена Хрватска, 1937)[2].

Црногорски комунистички федерализам

Ратна брука из I светског рата и потоња растућа несрећа све бројнијег црногорског становништва огорченог све већим социјалним разликама у Југославији разочарала је много црногорске омладине у традиционалне српске вредности. Традиционална вера у Русију, међутим, погодовала је да се лако прихватају радикална решења која су нудили бољшевици. Брзо су се бољшевизирали како неки ученици цетињске богословије, тако и црногорски студенти. Прихватили су једну андтидржавну и антисрпску идеологију иако су.често законом „великосрпске хегемонистичке монархије“ били ослобођени обавезе плаћања школарине због лошег имовног стања.

Међу беспрекорно оданим Титовим високим официрима је било много Црногораца од поверења. Треба поменути Светозара Вукмановића «Темпа» (секр. унутр. послова), али и генерале Пека Дапчевића (ослободиоца Београда), Јова Капичића (наводног управника Голог отока) и Јеремију Ковачевића (један од оснивача ЦАНУ). Потомци последње двојице се активно баве политиком у Београду. Међутим, главни творац црногорског федерализма, је био Милован Ђилас[3]. Овај је 1945. једним новинским чланком парадоксално, утврдио да су Црногорци по народности прави Срби, али да су се стекли услови да постану посебна нација. Иако је Ђилас у старости «ревидирао» ставове о црногорској нацији и изјашњавао се као Србина то није ни мало утицало на процес десрбизације Црне Горе.

Ко год је мало обавештенији је добро упознат с Титовом (гео)политиком мрвљења српске политичке нације по унутрашњим границама федералне Југославије. Ове су у «процесу одумирања државе у самоуправном социјализму» постале спољне. На тај начин је Тито био тестаментални извршилац Хабсбуршке политике, а данашња Америка довршава оно што је он започео. Једнопартијски режим је систематски игнорисао неугодна питања српског културног наслеђа.

Били су брисани из памћења сви они догађаји или људи који су везивали Србију и Црну гору и који су показивали како су Црногорци некад били «најбољи Срби». Овакав историјски инжењеринг је симболички доживело врхунац рушењем Његошеве капеле на Ловћену. Но не само да се у Подгорици Његош десрбизирао, већ се то чинило и у Београду од стране србијанске политичко-интелектуалне елите. Када је Исидора Секулић негде рекла да је Његош српски писац била је нападана од свих дежурних противника «српског национализма» у Београду. Слично би прошла и данас од њихових НВО наследника којима је на срцу црногорска независност јер се тако сузбија авет „великосрпске хегемоније“.

Некада је Црном Гором ходио велики Његош а сада је црногорски или дукљански национални писац његова потпуна негација – Јеврем Брковић. Црна гора је била равноправна федерална чланица Југославије, иако најмања површином и сразмерно још с мање становника, а о скоро непостојећој привреди и да не говоримо. Равноправност је нарочито годила малограђанским сујетама а користила црногорским политичарима пошто се учешће у дипломатији, војсци, савезним делегатским и другим телима делило једнако, за разлику од сразмерно расподељених финансијских обавеза. Тито је добро знао и примењивао ону латинску дивиде ет импера чији је правилан превод подели па владај.

Овај «равноправни» положај се црногорски политичари труде да одрже у односу са Србијом и након распада Југославије. И то је заиста велики проблем за успостављање неког на реалној ситуацији заснованог односа. Трансформисани црногорски Савез комуниста се расцепио у сукобу између лидерства Мила Ђукановића и Момира Булатовића по питању напуштања федералних веза са Србијом, али међу црногорским политичарима после 1990. никад није постављено питање одступања од начела једнаке заступљености кадрова у формирању политичких тела федерације, нити о прихватању равномернијег финансирања федерације.

Моћ теразијских Црногораца

Црногорска «дијаспора» је својим великим делом у Србији, ако се уопште може говорити о два народа, с обзиром на истоветност говора, обичаја и начина живота. Докле год није сасвим ослабио братственички и племенски морал, Црногорци су спретно користили породичне везе у политици и економији, мада се у социјалистичком друштву нису никад формално организовали као политички лоби. Но црногорски пословно-политички кланови у Београду представљају неспорну политичку чињеницу.

Када је Југословенском Србијом коначно завладао председник с правним положајем шефа државе, био је то «Наш човек». Важан државотворни утицај Црногораца међу осталим Србима може се пратити још од Немањића преко Карађорђевића. У наше дане сетимо се да су отац и брат Слободана Милошевића Црногорци, да је командант његовог «фрајкора» био црногорског порекла, као и да је шеф новопроглашене српске државе у БиХ са Дурмитора из Црне Горе. У тим условима су трансформисани црногорски комунисти послушно следили Милошевићеву политику током ратова за југословенско наслеђе. Они су њему препуштали спољну политику а он се њима није мешао у оно шта раде на свом феуду. Но сада се нерадо помиње пљачка дубровачке ривијере организована од стране црногорског политичко-војног врха. Просто је симптоматично како су и Хрвати увек бучни у својим оптужбама наједном заборавили на улогу Мила Ђукановића у тим догађајима.

Почетком рата је Јеврем Брковић побегао у Загреб. Први знаци противљења Милошевићевој политици брзо се јављају на Цетињу, где је ускоро формиран Либерални савез Црне Горе, сепаратистичка странка, која је у свом програму имала од почетка издвајање Црне Горе из СР Југославије. Први лидер јој је био Славко Перовић (бивши управник цетињског музеја). Јавности Србије су углавном познате чињенице око расцепа у владајућем ДПС, о сукобу Ђукановића с Милошевићем и о неугодној вези Ђукановићевог режима и неких видова незаконитог привређивања. Када је на чело ЛСЦГ уместо Славка Перовића дошао которски адвокат Миодраг Живковић, било је већ знакова директног супротстављања либерала владајућем Ђукановићевом режиму. Живковићев сукоб с Ђукановићем свршио се тако што је ЛСЦГ престао да постоји, утопивши се у «Покрет за независну и европску Црну Гору» (у даљем тексту «Покрет»), у коме се налази и Ђукановићева ДПС са још неколико црногорских политичких странака[4].

Два вида црногорског сепаратизма

Сетимо се да је црногорска култура у свим видовима, од породичне до јавне сфере трагично доживела судар с модерном цивилизацијом. Нека се читалац сети филмова Живка Николића (овог ДАНУ броји у своје чланове). И данас је црногорско друштво, ма како се представљало као окренуто европским интеграцијама и «медитеранском културном кругу» (Италији или Алжиру?) веома неповерљиво према променама и спољном свету.

Једна група сепаратиста се састоји од херметичног круга екстремиста окупљеног око ДАНУ и Јеврема Брковића, који је њен председник. Он је формулисао политику «Монтенегринства» и с истомишљеницима пише за Црногорски књижевни лист[5]. Брковић иначе пише литерарне фантазије у којима представља црногорску историју и њене кључне личности као изразито антисрпски настројене, ирационално игноришући стварност историјских чињеница. Мада је садржај листа отворено антисрпски (често вулгаран по српске политичаре, нарочито премијера Коштуницу и црногорског митрополита Амфилохија), аутори јавно не говоре о својим хрватским узорима и не наводе Дрљевића и Штедимлију. Међутим, за овај лист пише угледни хрватски писац и редитељ Мирко Ковач[6]. Он је у непосредној прошлости објавио серију чланака којим манипулише да над Србима у Хрватској није било никаквог геноцида током протеклог рата.

Друга група се, за разлику од прве која је интелектуално-културњачка, састоји од изразито прагматичних политичара који немају осећај српске

националне припадности, али нису ни антисрпски настројени. Окупљени су у Покрету за независну и европску Црну Гору (у даљем тексту Покрет), себе називају «Суверенистички блок». Пошто је члан покрета и Ђукановићев ДПС уз ЛСЦГ (који се распустио да би чланство ушло у покрет) и ЛС, очигледно је ко је стварни вођа покрета. Формално, на челу покрета су координатори: Бранко Луковац и Раде Бојовић. Први је потомак црногорских колониста у Војводини, школовање је завршио у Србији, дипломирао је на економском факултету у Београду. Био је дугогодишњи дипломата СФРЈ, па министар иностраних послова Ђукановићеве Црне Горе. Други координатор је правни факултет завршио у Титограду и каријером је био везан за Црну Гору. Политички активан најпре у Савезу реформских снага Анте Марковића, а затим је један од оснивача мале, али постојане Социјалдемократске партије Црне Горе.

Сарадња обе групе је за сада јавно још врло симболична. Судећи према неким јавним обраћањима бившег лидера ЛСЦГ Славка Перовића дукљанском академику Мирку Ковачу, изгледа постоји неки сукоб Перовића и Брковића (у Црногорском књижевном листу нису ретки чланци где аутори нападају С. Перовића), али и Перовићева жеља да очува добре односе с Ковачем. Балша Брковић, члан редакције подгоричких «Вијести» објавио је у Црногорском књижевном листу проглас «Отворено и мултикултурално друштво» из публикације «Покрета» – «За независну Црну Гору». Обе групе подржавају парацркву црногорског митрополита Михаила (Мираша Дедејића) и сразмерно томе сматрају Митрополита црногорског Амфилохија за свог архинепријатеља. На сајту `Покрета у рубрици «Наши противници» стоји само један Амфилохијев кратки коментар. Иако се међусобно не подносе добро знају ко им је противник – странке које су за заједничку државу, Амфилохије, Бећковић, Љубомир Тадић и наравно Коштуница. Обе групе веома нападају Небојшу Медојевића, лидера «Савеза за промјене», чија политичка платформа није националистичка, нити је нарочито сепаратистичка – заправо колебљива.

Хајдучка економија, темељ сепаратизма

Откуд баш сад толико снажан сепаратистички покрет каквог није било ни у доба Милошевића? У међувремену је под притиском ЕУ Ђукановић прихватио Уставну повељу СЦГ и ушао у творевину коју је Коштуница назвао «Функционалном федерацијом». Он је очигледно тиме куповао време до момента када буде препарирао јавно мњење да прихвати његову политику независне ЦГ као неминовност. Правни положај Црне Горе је у СЦГ још лагоднији него у СР Југославији. Централни монетарни систем и царинска политика не постоје. Финансирање је и даље сразмерно, а државе чланице су суверене у свим пословима који нису пренети на СЦГ (армија и спољна политика).

ЕУ се формално изјаснила да јој више одговара СЦГ у интеграционом процесу придруживања, него самостална Црна Гора. Сигурно је и да више од трећине бирача не желе одвајање од Србије, које би ставило у неугодан положај црногорску дијаспору у Србији, нарочито оне који студирају, лече се или раде у Србији. Зато је суверенистички блок је у отвореном сукобу баш с овим највећим делом дијаспоре и само га је дипломатска интервенција ЕУ растеретила обавезе да прихвати њихово демократско право на референдумско изјашњавање о државном положају Црне Горе. Са друге стране САД иако јавно подржавају некаква опстанак заједничке државе настоје да Мила држе и као адут у игри живаца са Србијом, тј. Коштуницом око преговора о статусу Косова.

Окупљање суверенистичког блока је у основи мотивисано економским приликама. Црна Гора је историјски била независна држава, а њена борба за независност је праћена и хајдучијом као главном привредном делатношћу (видети Војну енциклопедију), па и тад се живело оскудно. Међународно признање је краљу Николи дало државу чије је становништво нагло престало да гине, хајдуковању је долазио крај, па се краљевина брзо задуживала. Хајдучка економија[7] је не само традиција већ и данашња реалност у Црној гори. Шверцерски канали[8] који повезују албанске кланове италијанску мафију и црногорско подземље су премрежали овај део Европе.

Независна Црна гора омогућује наставак шверцерске економије јер их онда не би нико контролисао. Врх државе мисли да би им независност дала могућност да црна гора живи од продаје мора, од коцкарница као Монте Карло или као оф шор зона као што је био Кипар. Осим тога независна Црна гора би, верују они, могла да добија више донација од Запада. Тиме би се појединци на врху обогатили, а нешто би преостало да се корумпира друштвена клијентела.

Данас је нешто преко 70 000 запослених Црногораца, а скоро су две трећине њих у државној служби. Једина фирма која ради у Црној гори је држава. Дакле читава идеја је да се има свој феуд на коме би се радило све да се зараде неки новци, али нико не размишља о привреди или пољопривреди[9].

Колика је моћ «контрверзних бизнисмена» блиских Ђукановићевом режиму, видело се на примеру убиства уредника подгоричког листа Дан и високог официра полиције. Круг људи блиских Милу Ђукановићу је почео најзад да се појављује као купац друштвене имовине. Најзначајнија личност из овог круга је Милов рођени брат, који се бори да стекне власништво и управљање над рудником Пљевља, стратешким ресурсом црногорске енергетике. А просек плате у Црној Гори лагано пада, пошто је већ пао испод 200 €. Црногорци су постали урбан народ, ни 15% их данас не живи на селу. Конкуретно тржиште не одговара црногорским тајкунима, нити пролетерима који се боре да се самоизолују. Отуд политички прагматичари и запослена сиротиња (и државни службеници међу њима) радо прихватају конзервативну политику сепаратизма, из истог оног разлога из којег су прихватили милошевићев постсоцијализам. Када се томе дода национална митоманија („црногорска херладика“) и обећање бољег живота у новој самосталној Црној гори добија се слика идеолошке приче коју гура режим. Они неће да схвате да суверенитет данас значи бити одговоран за безбедност, за сопствени провредни развој. А то значи сам радити, производити и продати и одговорно располагати. То није «сретни велики пут» којем се утопијски надају заговорници самосталности.

30. 12. 2005.

Душан Ковачев

Упутнице:


[1] Такве пројекте су са сличним циљевима имали и хрватски политички кругови током читавог двадесетог века. Федерализација Краљевине СХС, а после и Краљевине Југославије у којој би се Босна, Црна гора, па и Војводина што више одвојили од Београда је део стратегије хрватских националиста и неких западних центара моћи, коју како видимо на терену успешно остварују.

[2] Оба аутора су нашла подршку у фашистичким силама које су окупирала Југославију. Повлачећи се у правцу Загреба, Дрљевић је преваром увукао трупе ЈВО под командом Павла Ђуришића дубоко у територију НДХ, где су их усташе уништиле. У мутном добу након немачке капитулације, Дрљевић је изгубио живот. Штедимлија је, међутим, захваљујући подршци и везама свог новог покровитеља Мирослава Крлеже успео да се врати у Загреб и запосли у лексикографском заводу, одакле је овај Пипер наставио свој погубни утицај на младе Црногорце који су имали културног контакта са Загребом, нарочито на саплеменике.

[3] Ђилас је пао у немилост због `либерализма` (не стаљинизма), мада су црногорски кадрови у односу на Титов режим углавном чували лојалност.

[4] Били смо изненађени кад смо на сајту `Покрета` открили да ЛСЦГ у електронској форми постоји као странка и то на челу са Славком Перовићем, док је Миодраг Живковић основао Либералну странку, која се пре кратког времена такође укључила у ‚`Покрет`.

[5] Видети на пример, `Црногорски књижевни лист`. Већ самим прегледањем наслова неких објективних. текстова читаоцу ће бити јасно зашто о каквом облику најгорег памфлетизма је рећ. Ту се користе термини попут „србосмрадови“ на чему би им позавидела и ратна ХДЗ пропаганда

[6] Студије је завршио у Београду, а домаћа јавност га зна као аутора филмских остварења „Крај рата“ и „Окупација у 26 слика“.

[7] Штету за пљачкање дубровачке ривијере је Ђукановић непосредно регулисао с председником Хрватске, мада то не значи да Црна Гора неће одговарати за штету у поступку који се по истом основу води пред Међународним судом правде. То само значи да је Месић лукаво успео да Ђукановић посредно кривицу свали на Србију.

[8] Укидање санкција и признање СР Југославије после демократских промена у Србији није одговарало шверцерским круговима Црне Горе, јер је златно време незаконитог пословања морало проћи.

[9] Скоро пола националног дохотка остварује Алуминијумски комбинат у Подгорици, а његов је власник руски тајкун. Други не би могао да обезбеди јефтин гас за рад овог гиганта. Руски тајкуни купују и угоститељска предузећа на приморју. Ово, иако не значи политичку преоријентацију подгоричког режима, на дуге стазе не може бити мило Сједињеним Државама.

О Душан Ковачев
Душан Ковачев је Лала из Баната. Родио се и одрастао је у Банату. Потиче са земље на којој су се јавили први носиоци самосталне личне и политичке слободе, модерне позоришне и музичке културе, филозофије, књижевне критике, задругарства, банкарства, локалне и регионалне самоуправе српског народа. Из самог срца је Баната, земље под звездом Северњачом, у којој су цесареви лавови постали ратари. Његови преци су вековима живели у непосредном комшилуку родног места Великокикиндског слободног крунског дистрикта. Били су први слободни људи који су на својој земљи учествовали у самоуправљању првом територијалном аутономијом у Средњој Европи. Потомак је српских сељака који су вековима живећи на међи светова, створили грађанско друштво.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: