Жив је „Kемп“, умро није


Кемп и домаћа модерна политика

ГонзоОсновно о Кемпу

Одговор је у Кемпу. Било би лакше да је одговор у боци, али он је у ствари на површини боце. То јест на амбалажи, етикети, дизајну празне боце. Кемп, означава победу стила над структуром, форме уметничког израза над садржином, естетике над етиком. Ова дефиниција, са којом се неће сложити сви који су вредносно утемељени у Кемпу, достојанствена је у односу на терминолошку стварност Кемпа. K.A.M.P. је скраћеница која је у полицијској документацији англосаксонских земаља значила „known as male prostitute„.

Драматични узлет апстрактног ума (најављен у XX веку сликарством руских авангардиста и Баухауса) остракирао све неспособне за овај начин мишљења. Средњовековни обред је сваком своме члану давао посвећење. Данас са једнаким жаром хомосексуално орјентисана аксиологија a contra хоће да остракира све хетеросексуалне од могућности поимања Кемпа и такође тврдоглаво одбија могућност да Кемп буде дефинисан[1]. Она исправно осећа да би дефинисањем Кемп могао да буде употребљен као апстрактна категорија и тиме би се разоткрило да он ипак представља некакав градивни чинилац културе. Тиме би постао своја вредносна супротност, ако се сетимо његовог вредносног усмерења против структуре и садржине. Немогућност дефинисања „по себи„, чинила би ову појаву налик слободи, коју либерално схватање не дефинише. Кемп се, дакле, јавља и као симулација слободе.

Комунизам, прво модерно апстрактно моделовано, па остварено друштво, морало је од почетка да се служи имитацијом обредног средњовековља. Бројни видови израза бољшевичког пропагандизма били су налик су Кемпу, мада је стил револуционарног уметника сасвим подређен догматици и структури авангарде радничке класе„Први рођаци„ бољшевика су злокобно гротескни стилизам масовног агитпропа укрстили с америчком техником рекламирања. Фашистички покрет је већ имао скоро сва обележја „Кемпа„[2]. Међутим, расни елитизам, окултни извор и милитаристичко устројство, били су још увек оптерећени структуралним и, мада изопаченим, етичким елементима. Будућност Кемпа се развила на развалинама модерног друштва, кад је европска сецесија изгубила своју битку. Управо је царство „Бел епока„ призвало хорде варвара, који су потом на пољима демократије и плурализма, равноправности и једнакости су се потом напасали стада рокера, панкера, хипика, новоромантичара, шминкера…

Кемп у поп култури

Кад су САД запале у дубоку друштвену кризу шездесетих, тактички су злоупотребиле Кемп ради спречавања револуције у својој кући. Толеранција, затим декриминализација хомосексуалних односа и уживања дрога, с једне стране су релативизовале основне друштвене вредности (брак, породицу, чедност, патриотизам и легалност), па су и онемогућиле носиоце нових модерних „Кемп„ идеологија на стварању икакве дисциплине. Уштројен је ерос револуције, али је стондиран дух омладине, што значи, за десетак година стондиран дух политичке нације. Наредних десетак година се Кемп у САД испољавао (у Европу кроз филмове и рокенрол музику изливао) као дух новог схватања задовољства, инверзне оријентације и токсичне провинијенције. Без улажења у појединости, довољно је поменути да се ради о животном стилу потпуне брзоплетости и површности, чији је циљ да изазове појачано лучење ендорфина у мозгу, свим средствима. Његов „популистички„ аспект познат нам је у тоталној „Поп култури„, омеђеној песмама „I feel good„ афроамеричког певача Џејмса Брауна и његовог колеге с ове стране атлантског света Мика Џегера: „I can`t gat no satisfaction„. Прва је постала химна којом је обајвљено митско обећање. С ове стране дијалектичког света, она друга објављује своје реално – лудом радовање. „Кемп„ је био убојитији од стратешких снага СССР и управо он је постао оружје којим су САД победиле без испаљеног метка. Тако се „Неправди разум сад се свети„, заменило са „Живи брзо, умри млад и буди леп леш„.

Узлет Кемпа у нашој политичкој култури

Већ у обрачуну са Србима, протагонистима манипулације је било јасно да „Кемп„ више није довољно делотворно убојно средство, па су морали да покрену класична убојна средства из „дубоких арсенала демократије„. „Рокенрол„ је остао делотворан само као бојни поклич, којим је „елита моћи„ САД мобилисала своју атлантску бандерију на Косово. У самој Србији је знатно пре тога Зоран Ђинђић визионарски напустио „рокенрол стајлинг„, скинуо џинс, откачио минђушу и одсекао косу ради бављења политиком. Вук је оставио гитару и поткресао браду, а Веселинов се окануо бубњева. Могло би се рећи  – тако је пропао рокенрол. Међутим, рокенрол је узвратио ударац. Градски протести, уличне протестне шетње, „урбани„ филинг и „аутлоу„ став, надахнули су духом „Кемпа„ акцију свргавања Милошевића с власти.

Прве пукотине у шареној коалицији која је завладала после Милошевића, могле су се предвидети. Сам Зоран Ђинђић је својевремено изјавио да западни ментори побуне нису били ради да покрету пруже озбиљну подршку, док покрет не изабере некомпромитованог лидера за кога се могло гласати, па је као једино могуће решење изабран Војислав Коштуница. Мало ко се данас сећа да је управо Војислав Коштуница током еуфорије преузимања власти дао две врло сталожене изјаве, сасвим неусклађене с mainstream револуционарнимдогађањем: „Нисам поборник револуције и непријатно ми је због овога, али ово што имамо на терену јесте револуција„, а затим и „надам се да ће се кроз неко време нова, реформисана социјалистичка партија поново наћи у демократској утакмици за власт„.

Чим је саобраћај профункционисао, део коалиције надахнут деструктивним схватањем политике, замерио је Коштуници то што је ради одржавања стабилности обећао да неће бити смена у војсци. Поштоје Коштуница ступио у стабилне односе с безбедносним структурама, одмах је предузео кораке да врати Цркви њено место у јавној просвети. Тај његов акт је укаљао замишљени имитативни шарм револуционарног стила. Домаћи Кемп политичари, навикли на копирање западних предложака, никад није сазнао да је српска Црква била један од носилаца

просветитељства, сасвим различито од цркава запада, које су се екстремно противиле хуманистичком напретку. Јавно су напали Коштуничину политику према Цркви, на врат на нос покушавши да веронауци супротставе чудновати пројект „гађанског васпитања„. Динкић Млађан и његов друг Ђелић почели су учешће у власти и учешћем на рок концерту и нису били изузетак. Један од саветодаваца револуционарних комесара постао је и Антоније Пушић. Да Београђани знају колико је његово „аветање„ традиционалан начин понашања у родној Боки, можда код њих никад не би стекао популарност. Ступивши у зрелије године и одговорније породичне односе, кафкијански преображен у „Амадеуса„ постао је близак власти, од које се раније гнушао. Први је из овог табора изразио нетрпељивост према Војиславу Коштуници – јер одлази у Цркву[3]. С друге стране, домаћи геј магазин „Дечко„ бр 1, који је почео да излази убрзо након пада Милошевића, промовисао је прве геј иконе српске политике: Млађу и Чеду.

Најсигнификантнија личност домаћег револуционарног Кемпа, био је, међутим, Новосадски рокер Ненад Чанак. Да није начинио животну грешку и почео да се бави политиком, вероватно би могао да постане врхунски домаћи шоумен. Његове музичке способности, образовање, кокетност и агресивност, особине су забављача чији би формат превазишао и самог Минимакса. Одмах по паду слободана Милошевића, „Наш Неша„ је снимио спот на ТВ Пинку, интерпретирајући Прислијев „My way„ у друштву оскудно одевених играчица Гранд продукције. Овим је објављено једно велико национално помирење. Што на политичком нивоу није било могуће четницима и партизанима, на нивоу Кемпа су тренутно и лако извршили „народњаци„ и „рокери„. Ван Кемпа, управо је Чанак инсистирао на одржавању политичке нетрпељивости наследника идеологије партизанског покрета, које је подржао да остану противници „великосрпског национализма„[4]. На ТВ Пинк наступале и друге домаће звезде политичког „Кемпа„. Наш политички Гонзо је плакао од смеха раме уз раме с „Нашим Нешом„ кад је њихов колега објавио пикантерије из неформалних разговора српских политичких лидера. Политика је преко ноћи постала „риалити шоу„ у којима су се најгласније чули сопрани младих водитељки, а изобилно нудиле афере и скандали. Пошто би завршили са својим редовним, неинтригантним активностима, одморили се и вечерали, политичари би после 20h сели пред камере у риалити шоу ТВ програму српског политичког Кемпа.

Наравно, међу присталицама политичког Кемпа још није било видљивог разлаза, јер су имали заједничког непријатеља: Војислав Коштуница је једноставно оличавао све оно што је супротно Кемпу: Традиционализам, поверење у домаће институције, поштовање Цркве, морал, лична религиозност, одговорност и промишљеност. Сопствена маркетиншка непажња га је брзо ставила на нишан политичких Кемп звезда. Коришћење професионалних интернационализама, сложених реченица и неинтересантних правних флоскула, монотоног и бестрасног говора, подсећао је на самоуправне синдикалне говорнике. Једном је и сам рекао да је његов политички „циљ да политика постане досадна„. Српском Хомеру Симпсону, преостало је само да узвикне „Boring„!

Политичка победа и културни пораз српског Кемпа

Зоран Ђинђић је, како је површно изгледало, најбоље искористио ово Коштуничино својство. Сукоб између Коштунице „Легалисте„ и Ђинђића

„Легитимисте„, завршен је потпуним уклањањем  Коштунице и његове партије из власти. „Ми ћемо поштовати законе, али то не значи да ћемо поштовати Милошевићеве законе ако нам они не буду одговарали у спровођењу реформи„ – то већ није био никакав легитимистички став. То је било потпуно уклањање јединог још независног чиниоца структуре у друштву, идеолошки – Кемп, a практично – револуционарна самовоља. Ово се уклапало у идеолошки профил неког ко је докторирао на „младом Марксу„, преводио Игнација Лојолу, а за кога зли језици тврде да је био симпатизер ултрареволуционарне комунистичке Bader Meihof групе, у младости. Ђинђић је умео да размишља апстрактно и визионарски. Његова склоност да брзо решава проблеме, високо је цењена у народу иначе склоном брзељању, због којег после неће да се каје. Потпуно уклонивши Коштуницу из установа власти, српски политички Кемп се прочистио у својим очима, што значи остао је без етике и структуре. Цео политички систем се тренутно обрушио. Као у филму „потрага за изгубљеним ковчегом„, кад су коначно отворили заветну светињу из похлепе за златом, из ње су изашли демони који су их уништили.

Изнуђено убрзан Ђинђићев активизам у обиљу политичких догађаја једноставно је остао без способности да од лишћа види како сече грану на којој седи. Опште је уверење да су његови блиски сарадници сарађивали с незаконитим структурама моћи ради обарања Милошевића с власти. Какав је „дил„ постојао између њих и демократског политичког врха не зна се тачно, али је завера атентатора на премијера дошла са стране нарко-мафије. Атентат је коинцидирао са гашењем Коштуницине функције, предајом Војислава Шешеља и бекством Мирјане Марковић из земље. Догађаји који су уследили дали су повода најразличитијим тумачењима.

Из кризе Легализма, победнички је изашао политички Кемп, најпре се кријући се под именом политичког начела „Легитимизма„. Ова флоскула је брзо напуштена. Кратко раздобље ванредног стања је селективно прочистило криминалне структуре у земљи. Финансијске афере, корупција и сукоб интереса, постала су својства којима је домаћа јавност обилно окитила Ђинђићеве наследнике. Како су се појављивали докази о блискости Чедомира Јовановића с моћницима из ЈСО и „Земунског клана„, тако се појачавала његова демагогија о Коштуници као креатору „атмосфере„ у којој је страдао Зоран Ђинђић. Живковићеви сарадници су наставили стару реторику „Брзих интеграција„ и „лидерства на Балкану„, која је заглушена аферама. Почело је међусобно оптуживање, а у сред општег метежа се огласио Ненад Чанак, напавши своје Београдске колеге речима да су „издали рокенрол„. Сасвим је био у праву. На жалост, „Кемп„ је нихилистички покрет и „по дифолту„ је противкултура. Супротстављени интереси политичких звезда су сасвим обрушили коалицију. Злокобни догађај погибије једне девојке коју је усмртио возач бахате демократске звезде при јурцању кроз Београд створио је ауру безобзирности нових власти. Више није било јасно ко је у спиду, ко је на спиду, а ко зарађује на спиду.

Српски Кемп у политичкој дефанзиви

Драматичан изборни пораз политичких наследника „курса Зорана Ђинђића„2003. године, пребацило је акцију домаћих Кемп политичара у медије. Њихова офанзива је пренета на fancy подручје: Телевизија, ексклузивни медији. Домаћи скандалмајстори из дневних штампаних новина и недељника, ефикасно су дочекали домаћег „урбаног Кемпа„ да Србију прикаже као варварску земљу сељака и примитиваца. Искусне новинаре није погодио комплекс примитивизма, а нису имали ни длаке на језику, па су распалили по лажном демократском месијанству. Сетимо се оног знаменитог Тијанићевог плаката. На сцени штампаног новинарства и телевизија исмејани Кемп је тренутно изгубио престиж и углавном су се подвукли под заштиту „невладиних организација„ и Б 92 телевизије, радија и њеног интернет форума. Политика је сасвим личила на Мапет шоу. Свака представа је почињала плесом бизарних бића, а најава запечаћена крештавим звуком Гонза, да би на крају коментар о свакој епизоди, као Валдорф и Стетлер, дала двојица искусних критичара: Драгољуб Жарковић и Никола Милошевић. Дуготрајнија  теза којим је српски Кемп правдао своју непопуларност, била је окупација руралним иконама као што су „Цеца„ и „Драгана„. Овај аргумент се обрушио појављивањем ЈК, аутентично београдске Кемп иконе поп-фолк помирења, која је консумирала сав бизарни шарм обе колегинице. У штампаним медијима, Кемп је остао место где су се одржале само српске „списатељице„. Прва икона српског издања Плејбоја, била је управо Оливера Ковачевић, бивши вокал Млађиног бенда и пионир провокативног политичког шоу програма „Клопка„. Душка Јованић, Исидора Бјелица и друге, углавном су се давно отарасиле активног бављења политичким темама и наставиле да солистицирају око „кресања„.

Стрејт или Кемп, питање је сад…

Потиснути из штампаних медија и са естраде,  мало по мало је нарастала свест о окупљању. Програмска шема „урбане„ Деведесетдвојке је емитовала скоро без изузетка новокомпоновану аутоматску западну музику са матрица и ритам секција. Ван гравитационог утицаја Б 92, упркос привидном неуспеху и тромости, начела која је заступао unfancy Коштуница, обузели су тврђаве домаћег политичког Кемпа. Часопис Време, којег је одавно напустио Пера Луковић, сад је напустио и Коракс, а многи читаоци Времена су се с жаљењем окрнули ка Б 92. Чак и кад се ради о страсном политичком Кемп говору Теофила Панчића, познаваоци његове публицистике, знају да је политика Панчићу ван фокуса. Није чудо што је Коракс напустио Време и постао карикатуриста који радије учествује у кампањи ЈАЗАС и чедистичке коалиције. Разлаз политички ангажованог Балашевићевог гитаристе Цакија Кравића с новосадским кантаутором због тога што је симпатични и пословични новосадски дебељко одбио да креира војвођанску химну, био је очигледан знак да ветар политичком Кемпу више не дува у леђа. Цаки је нестао из политике, а Балашевић је с поменутим Тијанићем  уговорио ексклузивни шоу на РТС.

Новосадски Еxit (скандалозно копиран неуспешним Echo фестивалом у Београду[5]), највеће је достигнуће Чанкове политике. Поп-рок фестивал је организован на петроварадинској тврђави, коју је Еуген Савојски подигао ради одбране Средње Европе од оријенталне варварске најезде. Организација фестивала је успешно одржавала углед fancy саборовања, у атмосфери полицијских акција заплене дроге и афери финансијских злоупотреба, које су остале недоказане.

Фестивалска „Култура излаза„, одмах пласирана са плурализма стејџова преко РТС, политички модел је који није успео да одржи. Таман су почеле гласине како на Новосадску манифестацију долазе second hand поп звезде, кад је Војислав Коштуница изјавио поводом награђивања Иги Попа, да му се „допада његова музика, али не и начин живота„. Ово  unfancy одвајање начина живота од музике би била бласфемија и прилика да се Коштуница исмеје као политичар који карикатурално подражава омладински mainstream.Подсмех је изостао. Лидери политичког Кемпа код нас су ваљда схватили да је победа прецвалог Иги Попа заиста знак да је Егзит светски поп догађај треће категорије. Иги Поп и Коштуница су скоро вршњаци, а при исмевању Коштунице, неко би се могао досетити да су домаћи прецветали рокери у јурњави за сопственим имовинским интересима и власти, раздвојили начин живота од рокенрол уверења, нашавши се на нивоу модерне политике, где је Коштуница супериоран. Разочаран у политичке колеге, Чанак није бирао речи и дозвољавао је себи крајње вулгарности. Егзит није могао да остане само гринфилд инвестиција омладинске забаве, па је направио неколико болних компромиса. Надреално учешће Звонка Богдана на посебном стејџу, отворило је културу излаза за unfancy садржаје. Победи српских радикала у Новом Саду, Егзит није био кадар да се супротстави. Најављено обраћање Ени Ленокс, која је требала да подсети на сребреничке жртве, срамно је изостављено кад је организаторима подвикнула Маја Гојковић. Заузврат, Егзит је штедро обдарен од радикалске владе и тиме је ова тврђава домаћег Кемпа капитулирала пред српскм политичком стварношћу. Паметном је јасно да је продукција пета колона у кемпу. Данас се најављује права инфлација Егзита, организовањем „Зимског Егзита„ широм Воводине. „Култура Излаза„ коју је ово саборовање прокламовало, показала је прво слабост, па и споособност колаборације са Српском радикалном странком.

Усамљени покушај Небојше Бакареца био је излет ДСС у Кемп, који није ухватио корена. Међутим, показало се да је Бакарец муњевито продро кроз мреже Б 92 и нашао се у „Гламурами„. Поставши за кратко медијска звезда, шармантно испипавши поцрвенелу Лу[6], затим је обмануо активисте омладине ДС који су му се подсмевали. Током једног њиховог перформанса организованог ради исмевања Бакареца, због тетоваже на његовој кожи, овај је лежао на клиници у ранама после трансплантације коже једном изгорелом детету. Камере су забележиле и једно и друго. Омладина ДС је убрзо одустала од својих инфантилних перформанса, стиснувши зубе, осрамоћена. Експеримент Бакарца није наишао на подршку у ДСС, али је показао сву слабост Кемпа у новим околностима. ДС је експресно одустала од бизарног стила у политичкој кампањи.

Обзиром на „брзину„ као одлику политичког наслеђа Зорана Ђинђића и његових сарадника, изненађује колико суптилно и неприметно је Кемп напуштен. Страначки избори су најпре пасивизовали Чедомира Јовановића, који се убрзо сам одвојио од странке, оставивши простор Драгану Ђиласу. Ђилас је са својим тимом постао најуспешнији организатор политичког адвертајзинга у Србији. С једне стране, изградио је политичку личност Бориса Тадића као некомпромитованог и умереног лидера странке, па тиме и  саму странку као умерену. Нарочито су му погодовали политички услови у којима ДС није партиципирала у владиној одговорности. Наглашавањем сарадње с владом Војислава Коштунице као нужне „кохабитације„[7] и умереном, а сталном критиком, није пружала прилику бившим колегама да је нападну за „колаборацију„. Ђиласов адвертајзинг је успео да могилише наклоност београдских уметника и да створи утисак престижа код гласача који имају осећај да су интелектуално супериорнији од просека.Ђиласов политички маркетинг за сада чак успева да обмане Б 92 и њихове политичке истомишљенике да је ДС још увек доследан партнер који додуше мисли својом главом, али који неће издати и ући у коалицију са Коштуницом.

Мањине су такође напустиле кемп. Мађарска епизодна коалиција са Чанком је нешто из чега је ова политички рационална мањина извукла поуку, па су њихови политичари превазишли поделе и наступиће заједно. Ни муслимани Санџака нису расположени за коалицију с политичким авантуристима.

Окупљање на отпаду домаћих идеологија

Временом су припадници домаћег политичког Кемпа стекли свест о потреби јединствене акције. Потпуна услужност није једини захтев који запад тражи. Наиме, кад се фракција Чедомира Јовановића одвојила од ДС, почела је делатност као невладина организација. Међутим, после отвореног захтева Соње Лихт[8], они су се трансформисали у политичку организацију. Проблем је изразило незадовољство Сорос фондације да се под кишобран угледа невладиног сектора подвуче једна новокомпонована политичка организација сумњивог угледа у јавности.

Тако је формирана ЛДП с Чедомиром Јовановићем на челу. Јовановић је у кругу својих све малобројнијих присталица, харизматик. Његова популарност од доба кад је био вођа студентског протеста 1996. драматично се смањила, а сада се компензује идеологијом. На идеологију лидера ЛДП је, по свему судећи, одлучујући утицај имала Латинка Перовић, која је својевремено, као сарадник Марка Никезића била важна личност у врху државнопартијског руководства социјалистичке Србије с којим је Титов режим дошао у сукоб. Осуђени „српски либерали„, одстрањени су из политичког руководства акцијом Драже Марковића. Значајан број присталица њихове политике није био склон Милошевићевом брзељању крајем осамдесетих, а нарочито није имао поверења у раст утицаја братанице Драже Марковића. Склонији курсу Ивана Стамболића, уклоњени су из владајуће политике одлукама донетим на VIII конгресу СКС. Иронија судбине је повезала једну Кемп појаву као што је Чеда са Латинком Перовић. Из круга њених образованих истомишљеника, чију је кохезију појачала трагична Стамболићева судбина, произашло је схватање идеолошког „Модернизма„[9] којег је касније пригрлио домаћи политички Кемп, увек расположен да користи елементе социјалистичког наслеђа. Латинкино име се, наиме, везује за наивну политичку акцију седамдесетих година прошлог века, против шунда у култури, која је доживела врхунац у пуританској забрани стрипа „Тарзан„.

Слична пуританска склоност се појавила тежњи за „лустрацијом„[10], коју су захтевали неки од домаћих револуционара покрета „Пети октобар„, а сада већ читава коалиција окупљена око Чединог ЛДП. У принципу, ради се о маскираној потреби за револуционарним суђењем и ванредним стањем, а ово су важни елементи политичке праксе преузети од комуниста. Утопистичка вера у успех планираних брзих промена, самоувереност у сопствену политичку организацију, супротстављање традицији и цркви, игнорисање правног поретка заснованог на законитости итд, све су то преживели комунистички елементи, којих су се латили домаћи „модернизатори„. Сетимо се самог почетка ове анализе: Социјализам јесте био модеран покрет. Међутим, домаћи Кемп сада по потреби рециклира његове елементе у за постмодерну употребу  и шта више, уклапа их са потпуно неуклопивим, као што је Батићев монархизам и демохришћанско опредељење. Ово је могуће само у друштву површно схваћене стварности, рекламе и бизарне естетике, без чврсте самосталне структуре, једном речју Кемпа. Аналогија би се могла поставити са Ворхоловом потребом да недељом прикупља материјал из отпада, а потом одлази на Мису, да би током радне недеље настављао да води свој бизарни живот и „Поп арт„.

„Дружина од прстена„

Као јунаци познатог Толкиновог романа, и српски борци против Коштуничиних „орка„ и свевидећег удбашког „ока саурона„, нису имуни на прелест политичке власти. Мало по мало, искусивши како њено поседовање буди дијаболично у њиховој природи, одричу је се у корист безначајног хобита. Ово лепо звучи, али наравно није тако, јер је коалиција око Чеде Јовановића вероватно наређена од поклисара западних ментора. И ово је логично, јер Кемп не сме да има никакву структуру, па ни митолошку аналогију с неком постојећом идеологијом. Међутим, аналогије се надовезују, претећи по политички Кемп. Покрет користи елементе социјалистичке идеологије. Предизборна новогодишња реклама неодољиво подсећа на колаколине, само фали још деда мраз. Телевизија Б 92 подиже гледаност шоу програмом „Велики брат„, који упадљиво личи на неке застареле концепције утопија или антиутопија прошлости. У вези тога, већ су примали госте са ТВ Пинк, а Пера Луковић је постао директор босанског Пинка. У претходном је речено да је продукција пета колона домаћег политичког Кемпа. Заиста, ни Жилников Карели није могао да живи само једући стакло, а полако се иза Чединих политичких леђа открива мрежа похапшених припадника „стечајне мафије„

Врло је могуће да је страна помоћ домаћем политичком Кемпу мотивисана тиме што је ово податан политички агрегат на српској страни око решавања Косовског проблема. Што се унутрашње политике тиче, они су сад на великој проби, сетимо се опет поруке Соње Лихт: „Нека се организују као странка, па изађу пред гласаче, да се види ко стварно стоји иза њих„. У сваком случају, политички Кемп је једна симулација политичке офанзиве и после ових избора ће вероватно ишчилети. Он није декаденција, већ обележје декадентне културе. Наравно, ровито стање у друштву даје увек повода опасности да политички Кемп постане општи образац. Данас га нико не схвата олако, ни вилинско краљевство адвертајзинга Драгана Ђиласа, а ни зли орци Коштунице и Николића више политичку кампању не препуштају случају. Најгора судбина ће задесити „Чедисте„ ако се њихова листа провуче тик изнад цензуса, што је лако могуће. Мала бара власти пуна крокодила политичког Кемпа ће брзо постати јалова, а  кемп ће напустити домаћу политику, чим она престане да буде „Штајга„. На штајгу богате и угледне муштерије не долазе.

2006.

Душан Ковачев

Објављено:

Ковачев, Душан: Жив је кемп, умро није, Видовдан, 17. 1. 2007;

Упутнице:


[1] О Кемпу су писали Сузан Зонтаг, Кристофер Ишервуд и Филип Кор. Док Зонтагова прецизно дефинише Кемп, Кор ову могућност потпуно одбацује, наводећи да је хомосексуална оријентација нужна за правилно разумевање појма. Разумљиво, овде сам парафразирао дефиницију коју је дала Сузан Зонтаг.

[2] И ова теза има везе са оним што је о кемпу писала Сузан Зонтаг, дакле не ради се о произвољности.

[3] Стојан Церовић, колумниста часописа „Време„, одмах по паду Милошевића је водио мједну емисију на ТРВ Студио „Б„, где је ушао у полемику око овога с „Рамбо Амадеусом„.

[4] Радило се о јубилеју Фрушкогорског партизанског одреда, где се окупило мноштво првобораца, међу којима и неколико народних хероја.Ненада Чанак је одржао говор у својству председник Скупштине АП Војводине, где се позвао на борбене традиције ове партизанске јединице, које су „инспирација„ у данашњој борби против „великосрпског национализма„ који предводи „Војислав Коштуница са својим мастодонтима из војске„.

[5] Покушај да се на Београдском Ратном острву одржи копија Егзита, почела је противљењем орнитолога и еколога, а завршила се страшном срамотом, јер су организатори финансијски „заврнули„ Град Београд, ради чега су кривично гоњени. Бледуњава забава на каљавом терену била је обележена распадом бенда „Монетарни удар„ гувернера НБС Динкића, чији је члан, тадашњи министра финансија Божидар Ђелић напустио бенд јер су се управо посвађали око актуелне политике.

[6] Сузана Златановић, алиас Луна Лу, постала је позната уметничкој јавности учешћем у Жилниковом филму Marble ass. Касније се бавила београдским клабингом, да би широку популарност стекла водећи поменуту емисију на ТВ Б 92.

[7] „Кохабитација„ се као термин у модерној постсоцијалистичкој политици први пут употребила да означи прелазну фазу демократизације ради мирног напуштања социјализма. Повод је био modus vivendi у Пољској крајем осамдесетих година, између команданта војске и шефа државе, комунисте В. Јарузелског и вође демократских снага синдикалног руководиоца Л. ВАленсе. Код нас ДС инсистира на овом термину да одржи престижност у непопуларној сарадњи с ДСС.

[8] Председница Сорос фондације у Србији.

[9] О овом „Модернизму„ видети у радовима Славољуба Ђукића. Овај аутор је објавио неколико битних књига, важних за историју српског социјализма друге половине прошлог века.

[10] Проблематика лустрације је веома експлоатисана од стране неколико невладиних организација и политичара који тврде да су радикални реформисти. Дебата о томе је добро позната јавности.

О Душан Ковачев
Душан Ковачев је Лала из Баната. Родио се и одрастао је у Банату. Потиче са земље на којој су се јавили први носиоци самосталне личне и политичке слободе, модерне позоришне и музичке културе, филозофије, књижевне критике, задругарства, банкарства, локалне и регионалне самоуправе српског народа. Из самог срца је Баната, земље под звездом Северњачом, у којој су цесареви лавови постали ратари. Његови преци су вековима живели у непосредном комшилуку родног места Великокикиндског слободног крунског дистрикта. Били су први слободни људи који су на својој земљи учествовали у самоуправљању првом територијалном аутономијом у Средњој Европи. Потомак је српских сељака који су вековима живећи на међи светова, створили грађанско друштво.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: