„Велики брат“ узвраћа ударац


Велики брат

Велики брат те мотри: Англсаксонска фикција је постала стварност

Велики брате, узми ме, жени ме”, викала је пре годину дана узбуђена млада девојка у венчаници, на челу “протестног марша” у реклами ријалити шоу емисије на Б92 телевизији. Зачуђени панкери гледали су с прозора оближње зграде. Панк није умро, постао је ретро под новим медијским небом, које је навикло на протестна окупљања.

Нова тоталитарна семантика почива на реновираном мејнстрим понижењу људске личности. Шунд је превазиђен. Сад га треба прилагодити да буде конкурентан у односу на поплаву ријалити шоу емисија. Не треба вам цртач, уредник, сценариста, биоскоп, филмска екипа. Не треба вам заплет, прича, аутентичан амбијент, костимографија, ефекти, реквизитери, статисти и декор. Не треба вам ни проституција, наркоманија, мафијашки босови. Треба вам само неколико камера и микрофона, монтажни стамбени објекат и провијант за учеснике. Ово је хардвер спектакла званог Велики брат. Софтвер је награда од 100.000 евра, шаргарепа на крају штапа сачињеног од захтева и санкција Великог брата. Њу осваја онај од дванаест учесника којег публика оцени највишом оценом. Агонистички циљ оствариће само један.

Шта то публика оцењује? На „кастингу” изабрани кандидати углавном су млади (и лепи) људи оба пола. Велики брат их смешта у један монтажни стамбени објекат где нема никакве приватности, осим обећане дискреције Великог брата, услед које се никад не приказује дефекација учесника. Озвучени (обавезно је ношење личних микрофона) и доступни камерама из свих углова обављају динамичне задатке, који треба да заинтересују, а по могућству и фасцинирају гледаоце. Задаци које поставља Велики брат су крајње неинтелигентни. У блиском иностранству захтевао је разне ствари: од имитирања коњске задњице до сексуалних играрија учесника. Ти задаци могу бити заједнички, али и индивидуални, могу бити јавни и тајни. Велики брат свађа, мири, понижава, спанђава и распанђава учеснике. Његовој каприциозности граница је склоност публике да посматра интиму другог, а по могућству, и скандалозно понашање.

Власт Великог брата заснована је уговором о приступу. Она је међутим, као и сви обзири према учесницима које он на папиру признаје, релативизована клаузулом с краја уговора, по којој Брат може да измени прописе! Прописи су, чини се, изјава „о намерама” једног неидентификованог и апстрактног лица, које задржава право да их, по потреби, мења.

Велики брат пре свега подилази воајерским склоностима гледалаца. У његовом монтажном свету ограничене приватности самоухапшено друштво се фрустрира нарочито укидањем интиме. Једина коју имају је заправо интима с Великим братом, у посебној просторији за комуникацију, званој “исповедаоница”. Боже мој, сами су пристали и биће кажњени ако се не покоравају захтевима Великог брата. На улазу у монтажни објекат, где ће живети три месеца ако не буду дисквалификовани, модерни гладијатори у арени разголићене интимности неће прочитати оне речи које стоје на улазу у Дантеов пакао.

Некима се, због тога, чини да је филм, као жанр уметности, рекао своје. Ветар који дува преко Атлантика одавно најпре наводи име продуцента, док су сценариста и редитељ мање битни. Они се крију иза продукције као менаџери капитала, иза управних одбора и ланца оснивачких фирми. Продукција је генијално (читај јефтино) замислила нови рецепт успеха – завади па снимај! Још је боље ако је у публици заступљено елементарно васпитање, стид, или је бар ненавикнута на хомосексуализам, пирсинг, тетоваже, сталне свађе у породици, голотињу итд. У том случају, шок и интересовање биће још јачи и трајнији, а тиме и приход од реклама већи.

Индивидуални идентитет Великог брата је потпуна мистерија и учесницима и гледаоцима. Он се оглашава ретко, увек преко озвучења, најчешће индивидуално, у „исповедаоници”. Како се само узнапредовало за свега једну деценију! После производње јавног мњења, продукција хоће да произведе и јавне емоције. За чудо, то не прокламује у јавно изнетим принципима, где наводи само „повратак основним нагонима”. Притом се води рачуна о глобално популарној “политичкој коректности”, која се, међутим, не прокламује. Она се подразумева.

Како је дошао до нас?

Колективни телевизијски “пип-шоу” потиче од холандских ријалити емисија које су муњевито заокупиле пажњу ТВ аудиторијума ЕУ и САД, отупелог од блокбастера, екстремних спортова, повреда, ајкула, змија, паука и рептила. Презасићени гламуром, људи желе директан “контакт са животом”. Стара проста дефиниција: секс + насиље + криминал = шунд уметнички је усавршена ужареним насиљем шездесетих и седамдесетих. Постмодерном гледаоцу треба нешто што ово превазилази, по непосредности, перверзности и реалности: xxx + пулп + триллер, за шта још нема семантичког израза код нас.

Први „teen big brother show“ у историји носио се с наметнутим ограничењем да учесници не могу бити млађи од осамнаест година. Пошто је тад Велики брат остракирао муслимана Хасана због израженог неодобравања хомосексуализма, победу је однео Пол, млади фризер и геј. Наше хрватске суседе ова проблематика није толико мучила. Њихов шоу, у организацији Ер-Те-Ела, произвео је извесни

осјећај нелагоде” кад је један од учесника певао новокомпоновану песму „Јасеновац и Градишка Стара” о усташким логорима смрти, али је победа Хамдије Сеферовића, ромске националности, ипак доказала превагу подобне мултикултуралности гледалачког „тијела”. Небитно је што су у финалу гледаоци гласали против учеснице српског порекла. Босна Великог брата још није угостила, а судећи п о тамошњем менталитету, тешко је рећи да би му тамо засад било угодно. Млади Босанци би вероватније збунили Великог брата успешније него он њих.

Финском и мађарском Великом брату упала је секира у медијски мед. Тамо су гледаоци могли да уживају у гледању сексуалног односа наивних учесника који су погрешно проценили да мрак ноћи скрива њихову интиму. Облапорна воајерска јавност доживела је врхунац. Каква разлика у односу на покушај арапског Великог брата у Бахреину, „најлибералнијој” арапској земљи! Тамо је због једног девојачког пољупца у образ, ради добродошлице, разбуцан шоу. А да не причамо о претходном разговору учесница, муслиманки, у којем је једна поменула проблем мушке власти у друштву и тумачења Курана. Свеафрички Брат је изазвао велико одушевљење црног континента. Велики брат се хвалио да су учесници често у својим земљама проглашавани за амбасадоре добре воље (у рангу једног Ђорђа Балашевића). Ипак, у Малавију су се бунили због непристојности и голотиње.

То све годи Великом брату јер он рачуна на елемент провокације, који је у пројекту зараде једнако делотворан колико скандал и секс. Провокација све изврће – што неуљудније, то се више људи изнервира и узбуди. У Британији је, после једног уопштеног и благог коментара надбискупа кентерберијског о провокативним садржајима заступљеним у медијима, реаговао Енди Данкан, уредник Канала 4. Његово саопштење брани медије говорећи о усклађености програма с новозаветним етичким изворима и толеранцији мањина. По овом „званичном тумачењу”, стиче се утисак да скандал и провокација у медијима имају хришћанско упориште.

Код нас припреме за Великог брата трају већ дуго и темељно. Толико дуго да се чини као да се, можда, чекало одређено „Велико хапшење”, ради којег пажњу јавности треба да заокупи симпатичним видом колективног разголићења и обешчашћења. На сајту можете прочитати да је један члан некад популарног „Отпора” заинтересован да учествује, док је девојка једне домаће поп звезде дисквалификована. Дакле, нема протекције!

Подсетимо се, ТВ Кошава је у скученом простору организовала скроман ријалити шоу који није знатно привукао гледаоце. Није било голотиње, скандала, плакања и спанђавања. Али, Велики брат сада опипава пулс наше јавности и креће са агресивном кампањом. Генералном пробом, коју приказује на Б92, даје могућност гледаоцима да међу учесницима изаберу једног који ће ући у такмичење с осталих једанаест, изабраних вољом Великог брата. Он је учесницима генералне пробе наређивао да изигравају „go girls“, затим неку кућну варијанту „леденог чиче”, па да мењају полне, родитељске и старосне улоге, да реше “длакави задатак” и сличне инфантилне забаве продуженог пубертета. Тајни задаци, које је Велики брат индивидуално поверавао појединцима , много више говоре о томе како се заиста провоцира. Најпре је једној девојци наредио да поквари журку укућана, па је сутрадан, због неуспеха, избацио из такмичења. Једног учесника (који је стрејт), казнио је обавезујући га на дружење с припадником сексуалне и етничке мањине. Иако су њих двојица, пресвучени у женске хаљине, таман почели да се толеришу, Велики брат је дао слободу учесницима да остракирају мултисексуалног, што се догодило квалификованом већином учесника, мада не консензусом. „Ово је Србија”, правдали су се укућани. Тако је испало да је наша отаџбина крива што су одлучили да се не сусрећу више са цимером бисексуалцем. Очигледно да по овом питању „ми још нисмо део Европе”, како рече један учесник.

У изазваним ситуацијама било је ружних снова и женских суза, мушке нервозе, неразумевања и мањих сукоба (насиље је строго забрањено). У краткотрајном експерименту нисмо видели сукобе међу мушкарцима, који су по правилу жешћи. Велики брат радо кажњава учеснике управо усмеривши се на њихове слабости. Једног (поноситог) гађали су јајима јер није научио љубавну песму. Учесници гурманки Брат је одредио санкцију – једење вегетаријанске хране, а сутра, кад је казна истекла, подигао је са стола од доручка и избацио је с пуним устима. Друга учесница кажњена је наредбом да присуствује мушком туширању у купатилу, које је такође под оком камере. Учеснику је затим заповеђено да покраде дуван укућанима, па су се гледаоци наслађивали њиховим претурањем по ђубрету у потрази за пикавцима. Међутим, све ово је генерална проба за прави шоу који тек треба да уследи.

Велики брат је објекат поставио тако да учесници трпе авионску буку (стамбени објекат је изгледа врло близу авионског узлетишта), буди их вриштањем и крицима, који су и сигнали за вршење редовних заповести. Све по правилима тоталитарних метода које имају за циљ слабљење воље и „испирање мозга”. Изненадно окончање генералне пробе десило се усред извршења постављеног задатка, у коме су учесници с маскама на потиљку све радили унатрашке. Тада се, уз водитељку, појавио и један од организатора из „Emotion production“, који стоји иза већине ријалитија на домаћем тржишту, па смо на трен видели лице једног од “политичких комесара” игре.

Повратак природним нагонима

Да се вратимо основним принципима које је прокламовао Велики брат. Први, рекао бих и основни, јесте „повратак основним људским нагонима”. Тај је и најпроблематичнији. О томе да ли сексуална дезоријентација, затворени простор, присуство камера, непрекидне провокације и сукобљавање могу да изазову нагонске изливе, може да се расправља. Овај циљ је у сасвим другој равни од оне на коју наводи име продуцента – „Emotion production“. Правила говоре о располагању учесника одређеним буџетом, а истовремено им се нуди и могућност коцкања средствима из тог истог буџета. Остали “принципи” се углавном тичу организовања заједнице и њене строге одвојености од спољног света.

Истоветност назива Велики брат са колективним супервизором из Орвеловог романа „1984” је општепозната. За њу знају и они сасвим скромног образовања. Рекламна индустрија капитализма је често и успешно користила поражене симболе пропадајућег комунизма (нпр. Че Геваре). Скандал – мајстори провокације , који су смислили Великог брата, посегли су за нечим што је већ виђено у историји светске културе – за гротеском која има архетипску дубину. Још је Франсоа Рабле у освит ренесансе прописао слично правило замишљеног „манастира телеме” (слободне воље) – ради шта хоћеш. И Алистер Кроули, светски познат окултиста, покушао је, додуше неуспешно, да оснује окултни телемитски манастир (што је оксиморон) по основу правила о „слободној вољи” или самовољи, која је разрадио у својој Књизи закона. Окултни „обреди” имају функцију ослобађања дионизијске анималности и негацију пристојности и приватности. Кроули је прво рекао “чини што ти је воља”, па кад се чинило да прети распад система у анархији самовоље, морао је да преузме контролу. Онда је својим следбеницима објаснио да је воља заправо оно што им он каже, па је тако он био један од првих који су играли улогу Великог брата.

Да би се међу широком публиком јавила потражња за гротеском, треба да су презасићени екстремним садржајима. У модерно доба се интересовање за њом јавља изузетно (Хармс, Монти Пајтон…) и увек је било ограничено на интелектуалну и образовну мањину. Широка популаризација гротеске у Великом брату вуче корене од „Озборнових”. То је била веома популарна емисија на Ем-Ти-Вију о бизарној породици рок звезде чији је нервни систем трајно оштећен опијатима, а деца неваспитана и распуштена. Дакле, идеалтипска породица постмодерног доба. На окупу их, показало се, трајно држе профити које доносе очева ауторска права. Видело се да је јавност јако спремна да се орасположи гледањем туђе породичне катастрофе. Ем-Ти-Ви је, затим, приказивао шоу програме у којима се омладина излагала срамоти, повредама и понижењима, све у циљу изласка из анонимности. На Ем-Ти-Вију је лансиран најпре архетипски цртани филм о медиокритетима – ждерачима ТВ програма (Бивс и Батхед), који су у очима младе популације сасвим  „кул”. Али, тек је у Холандији замишљено да се организује ријалити шоу са стварним, анонимним учесницима који би се изложили „кул” понижењима за паре, у дуготрајној форми добровољног затвора.

Постмодерни свет је релативизовао сексуалну оријентацију. Наравно, све је драговољно. Отуд, по уговореној клаузули, Велики брат може да мења сопствене прописе адхезионог уговора закљученог с играчима, намамљенима на симпатично „зезање” и огромну зараду. Кад се једном уђе у кућу Великог брата, драговољност нестаје. За разлику од претходно помињаних „манастира телеме”, воља учесника надаље само смета њима самима. Воајерском гледалишту на понуди су скандал, сузе, голотиња и нада да ће видети туђе свађе, можда и секс уживо. Сви су на добитку. Продуцент повећава гледаност телевизије, то се тренутно уновчи, на обострану радост. Победник добија премију, губитници су се наводно одлично зезали и стекли популарност.

Једно је сигурно – време политичких скандала полако пролази, па се жеља за сензацијом мора другачије задовољавати. Преживели смо фашистички тоталитаризам који је физички уништавао људе, па комунизам који је покушао уништити приватну својину, да би смо дошли пред врата Великог брата који напада оно последње уточиште човека – приватност и интиму. Стари тоталитаризми су брутално нападали приватност ради директне контроле над појединцем, а нови, постмодерни, то изгледа чини зарад већег профита (иако ни моћ као мотив није занемарива).

У Великом брату се заинтересованој публици интима износи јавно ради спектакла и провокације. Ако је кућа Великог брата нешто више од забаве, може ли она да се схвати као неки друштвени образац? Да ли се постмодерна цивилизација креће пре путем глобалног планирања „Баћушке” или пак пре орвеловског Великог брата? Милиони умрежених камера претварају модерне градове у куће Великог брата. Стога се питамо да ли је заједница типа “постмодерног манастира” судбина свих или оних који не желе у њему да се нађу.

Права орвеловска трагедија је у томе што Велики брат, супервизор друштва уједињеног у лажном благостању , помоћу свог свевидећег техно ока најпре открије, па затим забрани једну конкретну љубав двоје људи. Људска интима је лично благо на које се насрће, што је стварна беда колективистичке похлепе. То што кроз „телевизорско увеличавајуће стакло” данас можемо да видимо како властита интима може јефтино да се прода публици за наду у индивидуално богаћење, под супервизором продуцента, чини нас оправдано забринутим за будућност човечанства.

12. 9. 2006.

Душан Ковачев

Објављено:

 

Нова српска политичка мисао,12. 9. 2006.

Српски сабор Двери, тематски број „За живот без великог брата“, 3. 12. 2007, бр. 34, стр 54 – 55.

О Душан Ковачев
Душан Ковачев је Лала из Баната. Родио се и одрастао је у Банату. Потиче са земље на којој су се јавили први носиоци самосталне личне и политичке слободе, модерне позоришне и музичке културе, филозофије, књижевне критике, задругарства, банкарства, локалне и регионалне самоуправе српског народа. Из самог срца је Баната, земље под звездом Северњачом, у којој су цесареви лавови постали ратари. Његови преци су вековима живели у непосредном комшилуку родног места Великокикиндског слободног крунског дистрикта. Били су први слободни људи који су на својој земљи учествовали у самоуправљању првом територијалном аутономијом у Средњој Европи. Потомак је српских сељака који су вековима живећи на међи светова, створили грађанско друштво.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: